IV dimenzija

Koračam bez oklevanja, obuzeta nečim neodljivim, osvetljena ispunjenjem željenog, isceljena od dugo čekanog a neostvarenog.

Nisi ti. Ti si samo trenutna prolazna materijalizacija mog viševekovnog sna zarobljen i vlažan u toplini utrobe koja te čuva i štiti od oluja koje stvaram, sa ogradama koje nikad neću skinuti, sa dlanovima koje nikad neću dodirnuti. Pohranjen u mudrosti životarenja po svaku cenu, pragmatičan, neizmerno harizmatičan, ponekad delatan ali nikad istinit.

Eksploatisan si i izrabljen, bukvalno i apsolutno svojim ograničenim izborima. Ja sam ti stvorila andjeoski veo, ja  bih te izlečila i dala ono što ti nedostaje i čini te faličnim da sam uspela  da te izvučem iz žakrzljalih relacija dobro jutro-laku noć i iz svih doza koje si sebi servirao najmanje četiri puta dnevno.

Da sam uspela, ali…

No, nisam, jer Ti si vec u vazduhu, vec si skočio. Ne mogu te zaustaviti i vratiti na početak da bi ponovo skočio ka nekom boljem cilju. I pasti moraš, pre ili kasnije. Pitanje samo kad ce se taj pad desiti. I hoću li ja znati za njega.

Ne postoji idealni poredak, ne postoje izbori koji su beskopromisni. Ne postoji sloboda u kojoj biramo neizbežnost, biramo zaista i ono što izaberemo postane neižbezno.

Ne postoji ali postoje. Povremeno su nam potrebni takvi svetovi i mi ih stvaramo. Ko ume. I ko zna da zaustavi deset sekundi u par dana ili par meseci.

Nema ništa opasnije od fatalnosti, kad obrišes sva ograničenja, sve blokade, sve sprege, kad sve racionalno nemoguće postane moguće, kad nijedna kost nije u grlu.

I nista čarobnije od Tajne.