Believe in your dreams, and they will believe in you…

Dvoumila sam se. To dvoumljenje se vuklo za mnom celog dana. Nije čekalo prolazak vremena, nije žurilo, samo se tako vuklo. Na jednoj strani je bilo odraditi i napisati nekakve čestitke za NG a na drugoj, preskočiti izlizano i isprazno, iako ništa nije ni izlizano ni isprazno kad je od srca, mada ume da deluje. Bar ljudima kontrolorima.

Onda sam shvatila da to dvoumljenje i te dve strane ne isključuju jedna drugu. Meni je valjda danas odgovaralo da ih tako podesim. Ja sam rešila da u novoj pronadjem neku treću sebe, ove dve mi nisu dovoljne a i eto preventive radi, da me ne uhvati Stokholmski sindrom.

Vama ostavljam ovaj kratak film umesto čestitke.

Belive in...

…. Everything you had only imagined, will become real. For what we imagined, exists and lives in the  world of dreams.

Umesto maila na koji nisam imala snage da odgovorim…bar ne večeras

To je onaj bedan osećaj zaustavljanja, kašljanja, saplitanja, kao ništa više ne ide, nikako da se nešto pokrene, nikako da krene bolje, nikako da dočekam to bolje, planirano, čekano mesecima, sutra kao ostvarenje nekih nadanja, gomile napora, rada, sranja  i odricanja. I onda svane to sutra i sjebe te. Može i gore. Pa ti vidi, što si kukao i kako si smeo i vrati na ono juče ako smeš i ako možeš.

A ne mogu. I ne bi kukala, da su mi rekli da može i gore. I opet čekam sutra…i grizem se za jezik da ne kažem…Jebem ti decembar i sve nadolazeće praznike i glupavu agoniju oko njih zajedno, sa svima onima koji mogu da se raduju…

ali kao neću

nek su ovu samo bedni dani u kojima mi je to što sam bolesna najmanji problem, kao predznak za one u kojima ću moći da se radujem

I zato ne pitaj me što me nema. Bolje ovih dana da me nema da ne trujem ovako…