Umesto maila na koji nisam imala snage da odgovorim…bar ne večeras

To je onaj bedan osećaj zaustavljanja, kašljanja, saplitanja, kao ništa više ne ide, nikako da se nešto pokrene, nikako da krene bolje, nikako da dočekam to bolje, planirano, čekano mesecima, sutra kao ostvarenje nekih nadanja, gomile napora, rada, sranja  i odricanja. I onda svane to sutra i sjebe te. Može i gore. Pa ti vidi, što si kukao i kako si smeo i vrati na ono juče ako smeš i ako možeš.

A ne mogu. I ne bi kukala, da su mi rekli da može i gore. I opet čekam sutra…i grizem se za jezik da ne kažem…Jebem ti decembar i sve nadolazeće praznike i glupavu agoniju oko njih zajedno, sa svima onima koji mogu da se raduju…

ali kao neću

nek su ovu samo bedni dani u kojima mi je to što sam bolesna najmanji problem, kao predznak za one u kojima ću moći da se radujem

I zato ne pitaj me što me nema. Bolje ovih dana da me nema da ne trujem ovako…