Čista poezija
Suviše jednostavno, neprilično, nedolično. Izgledalo je kao pogrešno razmišljanje i dobar znak.
Blaga siva magla spustila se niz stropove sobe. Da li je svako budjenje takvo ili su to samo odjeci prvog i poslednjeg straha. Žmurila sam. Nisam se usudjivala da pogledam u mrak. Pogled sam noćas, mogla da kontrolišem. Eto bar nešto. Mrak nisam. Ni vreme. U mraku zapravo nema vremena, samo ogromni bezvremenski kovitlac misli koji obično nestane kad svane.
Kako obrisati misli, koje se svakodnevno, nevoljno, bez poziva, bez povoda, cilja i razloga, uporno, javljaju? Možda brisanje nije odgovarajuća radnja, moguće pre sprečavanje opsednutosti. Da li je to opsednutost?
Pokušavam, krišom u mraku, pipajući prste da prebrojim koje su to stvari, ljudi, dogadjaji, želje ili nadanja upakovane u jednu istu misao, koje se svakog dana jave tako. Ne one tipa, gladna sam, žedna sam, piški mi se, trebaju mi cigarete, voda i slično. Vrtim prste ali mi brojanje ne ide- svaka druga mi izgleda normalno. Tipa pomislim na majku ili decu, gde su kako su šta rade, pomislim na pare koje nisu stigle ili račun za struju koji nije plaćen ali to je u redu…i svaka misao je u redu, sve iako se tako periodično (perioda približno jendaka 24h) ponavljaju, do te koja me muči i za koju opravdanje nemam.
Ta me…
Nervira me, sputava me, guši me, unazadjuje me, sludjuje me, degradira me, nezasluženo se uvukla ili bar nezaslužno traje danima, mesecima, a i godine su tu i ne možeš je se otresti kao pas buva. E hebale me buve u mraku, u noći, po magli bez mesečine. A žmurim, još uvek kao da ću time da dokažem da imam višak vremena, višak prostora, višak mraka i manjak koječega.
Ne otvaram oči, vrtim se i dalje po krevetu boreći se sa sobom i željom da ne ustanem i ne istričim na ovaj mraz, ne bi li me otreznilo čitavih minus 11. Pila nisam.
I šta sam ustvari htela da kažem…i napišem. Ništa drugo do da istu (misao) ne smem da napišem, da izgorovim, da opišem.
Pa ljudski je ne suočiti se, mada bih sada sve one koji se nisu suočavali, a čije suočavanje je direktno ili indirektno uticalo na moj život, najdradije, izubijala od batina.
I da…
Da racionalizujem sama sa sobom, probala ~nije pomoglo.
I tu je negde u poslednjim redovima odgovor.
Moguće da sam mentalno obolela ili da sebi noćas zvučim tako. Ali to je već pitanje koje se niže u niz pitanja, a ne bih da se zadavim njima, sve iako noćas izgledaju kao milovanje najdražih ruku.
“Čista poezija”