Oproštaj

~Voliš ljudima da govoriš ono što ne žele da čuju. Zašto te onda čudi kad te izbegavaju u širokom luku?~

~Pa, ne nego…poželjno je da ih zatrpavam, a i sebe sa njima, beskrajnom glupošću? Slatkim lažima? Da im laskam, da se dodvorujem, budem sažaljiva, da ih saslušam i onda kad i sami sebe ne mogu? Da uvek naivno verujem? Sejem optimizam? Dan za danom. Godinama?~

~I to je bolje nego da ih truješ istinom.~

~E, ne lupetaj, majke ti. Istinom se ne truje. ~

~Jel? Kako onda objašnjavaš što se većina nas od istine razboli. Dobije lupanje srca, teške tahikardije, aritmije, dijareju, mučninu, glavobolju, vrtoglavicu. U iznimnim slučajevima i visoku temperaturu. EJ! To su klasični simptomi teškog trovanja.~

~Daj, leba ti, počinješ da me zasmejavaš. Da li se ti to sprdaš sa mnom?~

~Nikako. Objašnjavam ti zašto te ljudi izbegavaju, prijatelji ostavljaju, prijateljice takodje. Jednostavnije, podvlačim kako sam ja jedan od retkih koji posle deset petnaest godina…

(jebote, hoće li ova budala napolju prestati više da drka tu sirenu)

…želi da se vidja sa tobom, priča sa tobom, šeta sa tobom, pije kafu, ljubi se i tako to.~

~Hoho. To zadnje si nepošteno ubacio. Ne pije vodu. Inače, razlog je vrlo prost. Dobro nije prost. Jednostavan je. Pošto sam i tebe trovala istinom i govorila ti ono što ne želiš da čuješ, jel, onda je tvoje opravdanje to što si nekad bio zaljubljen u mene.~

~Ma, daj. Zar misliš da bih te zbog zaljubljenosti od pre deset petnaest trpeo i sad. Luda si…~

~Aman, jel čuješ ti ovu sirenu. Jel taj čovek normalan. Hoće li prestati kad mu se isprazni akumulator. Ako to čudo uopšte radi na akumulator, a?…~

~Čuj, čujem…oguglao sam tako reći.~

~E, da. Nisam luda. Samo svako jutro uz svoj klasičan čuveni mamurluk pomislim da zapravo imam neraščišćene račune sa ostatkom sveta. Ili što ti reče, sa onima koji me ostavljaju. Ili ipak ja njih? Ti računi su kao, uprano takvi, uglavnom, mojom krivicom. Uglavnom. Nekad zato što drugačije nije moglo. Da ne kažem zato što su drugi tako hteli. Providno je. ~

~Sa mnom imaš. Te račune. Samo bez ostavljanja. Ustvari ja sa tobom. Zato te i trpim. Tolike godine. Zovem i onda kad se uprono mesecima ne javljaš i smišljaš glupave izgovore zašto nit’ romoriš nit’ govoriš.~

~ Žena tvoja se slaže sa tim. Pretpostavljam. Deca su još mala, te se za njih ne pitam.~

~Misliš li da ćeš se, opet, lako ograditi takvim cinizmom? Nisam neki moralista, tvoje podjebavanje me neće potresti. Neću imati ni gružu savest. Sasvim ću lepo spavati.~

~Okej. Dobro. Ima nas raznih debelokožaca. Zašto si baš danas povukao tu temu, ja-moji odnosi sa ljudima, trovanje, istina, laži, računi, njanja, čemu sve to?~

~Treba da čekam da ti se koža na licu istanji, da ostanu samo ožiljici , da postanes senilna, nedostupna i osetljiva?~

~Bože, tebi nije dobro danas. A mene počinje od tvojih nebuloza da boli glava. Ili je to od ove jebene sirene i naprezanja da te normalno čujem. Grrr…~

~Danas, zato što te sutra ili idućeg mesece neću sigurno videti. Ni iduće godine. Zato što…

odlaziš.~

~Odlazim?~

~Da.~

Sirena. Pištava. Glupava. Tajac. Pa opet sirena. I opet tajac.

~Nisam ti rekla da nigde odlazim. Pitao si me da li sam u Beogradu, rekla sam da jesam i to je sve.~

~NIje mi samo jasno, zašto ne Amerika, kad je to stalno u bilo u opticuja, godinama.~

~Ali kako znaš? Niko ne zna. Nisam nikom rekla.~

~Znam.~

~Ali kako znaš da nije A, nego…~

~Znam.~

~Ne, stvarno…Nisam mogla. Ne mogu više da čekam, ovde, stvari koje se podrazumevaju. Da od onoga što bi moralo da bude, imam samo jadnu nadu da će možda jednom biti…Čovek u nešto mora da veruje…~

~Znam, verovala ili ne, ne znam ni ja kako, ali sve znam. I time smo raščistili račune oko istine i laži, osećanja, oko godina i nekih ljudi koji u našim životima uprkos nama samima ostanu sa nama. Eto ti opravdanje, ludo jedna. Kad si ga već tražila.~

~Mislim… To je uvrnuto, šašavo, patetično..~

~Sad moram da idem. A moraš i ti. Sirena je na tvojoj adresi. Čoveku si svojim maestralnim parkiranjem zatvorila prolaz. Najebala si. Čeka te u najmanju ruku bujica psovki. I ko zna šta te sve još u životu čeka.~

~O, neee.~

Ustajem. Besna. Ne, besna. Ne znam ni ja kakva.

~Nadam se da ti je dobro. Nemaš vrtoglavicu? Mučninu? Ne boli te stomak?~

~Ne. Svašta.~

~Svašta ili ništa. Tako je. Čuvaj se.~

~Sve i da neću moram. Ako ne zbog sebe….~

~…onda zbog nekih drugih~

Tišina. Oprostila sam se i oprostila sam. Prvo sebi. Onda ostatku sveta.