Tražim ključeve

Oduvek su me fascinirale reči. Ili sam želela da fasciniram njima. Ljude. Poneku životinju. Nekad i krupnu zverku. Valjda iz potrebe da budem izuzetna. Vrlo retka ljudska potreba. Ljudi inače teže ka prosečnosti. Ko još želi da bude izuzetan..

prijatelj, roditelj, lekar

sportista, knjigovodja, vozovodja, glupovodja,

glasnogovornik?

Niko. Malo ko, zapravo. Ne,nisam se pomerila od cinizma, jer to sa cinizmom blage veze nema.

Šta se suštinski (i van suštine) promenilo od Prolaza?

Ništa.

I daje su prijatelji u mom životu retkost. Još uvek je osmeh na osmeh ono za čim čeznem.

I dalje sam tamo gde ste me pre godinu i više ostavili. Još uvek..

Sjebana. Sklupčana. Lažno hrabra i jebeno brižna, u krugu nekih novih ljudi i pojava od kojih me tek po neko očeše, trgne i podseti da postojim.

Mnogo promašaja i poneki slučajni pogodatak. Bar u metu, ako ne u sam centar. Kao shvatila sam da smisao zivota nije ni realan, ni ocigledan i nema veze sa stvarnim i pragmaticnim, ni sa juce ni sutra..

A reči… One su uvek tu. U mislima ili u vazduhu. Godinama se valjaju i nikako da iščupaju iz mene suvu pocepanu istinu koja će, ako nikom drugom, ono bar mene doneti oslobađanje i okončati put dug dvadeset i više godina.

Eto, pokušala sam. Nemoj mi reći da nisam, iako svoje zveri i strahove ni ovoga puta nisam isterala

iz kaveza,

na megdan,

negokako?