Some words can’t be taken back. Some actions are irrevocable.

Nije to bila ljubav na prvi pogled.

Ni drugi nije bio potaman.
desilo se s vremenom,
(a isto je bilo mereno godinama);
uvlacilo se uz negodavanje,
nezadovoljstvo
zvocanje, dzangrizanje, saplitanje.
Bilo je dana, kad sam jedino zelela da pobegnem
od njega, sumanuto. Bezglavo.
Bilo je i onih drugih. Sporadicno i bez posebnog reda.
Bauljajuci okolo naokolo, ovih dana, polusmotana, sa japankom na levoj
i hard sole shoes na desnoj, psujuci zbog te desne i koscice, velicine 2cm, kojoj treba vise
od 6 nedelja da zaraste, konacno shvatih

da ga volim.
Ne zbog toga sto sam zbog njega
putenija, podatnija i srećnija, jer nisam.
Ne, ni zbog 486 suncanih dana u godini,
jer ih i nema toliko,
a niti zbog Pacifika, jer zaboga, malo je prevelik i prehladan,
nego zbog osecaja
pripadanja. Nekakvog.
Nepovratnog. Neopeglanog. Nejasnog.
Za 77 nijansi drugacijeg od onog Beogradskog.
Ali jakog. Tako jakog da sam mogla da kazem:
“Hej, ja, ipak, pripadam ovde…!”

…uprkos tome sto mi nikad ne pripadamo
gradovima,
ni priblizno
koliko oni mogu da pripadaju.
nama.

Ljude i da ne spominjem.

Los Angeles, 12/2/2013

Posted in LA