Please, (Universe/me/others) do not go that way…

Uhvatila sam sebe, onako iznenada, iza ledja, nenajavaljeno, nebulozno, nezgrapno, trapavo/explosivno da sam zgranuta, sokirana, zatecena, na kratkoj pravoj liniji verujem/ ne verujem,

recnicama, porukama, izjavama, ponasanjima ljudi u radijusu, ne vecem od pet milja, od mesta na kome trenutno bivstvujem.

Govorim o ljudima, koji nisu oni fantasticno fenomenalni prolaznici u nasim zivotima, koji vas ocesu u guzvi ili vam gurnu lakat u ledja, il’ vas zgaze nehumano, na desni mali prsta, onaj koji je slomljen pre par meseci, omaskom, zaboraveci da kazu, izvini. Ti isti, dodatno na vas zbunjeno/bolni izraz lica naprave facu gadjenja kao da ste vi zapravo krivi. Nekako ste se valjda u slobodnom hodu iz prodavnice do kuce, zamagljeni razmisljanjima na relaciji deca/novac/ promaseni zivoti, nasli na putu dovoljnom sirokom da prodje krdovo slonova, bas ispred njih i time zloslutno poremetili njihov pravac na zvezdanom putu… Nedopustivo.

Spominjem one (jer i jesu samo za spominjanje i odlaganje u kante sa natpisom /pokvarena roba/hitno proslediti na djubriste) koji su u nasim zivotima, poznanici, prijatelji, prijatelji prijatelja, rodbina (bliza il’ dalja/cesce ona bliza), il’ kolege sa kojima svakodnevno pijemo jutarnju, neposredno pre velikih i znacanih poslova kojima smo posveceni  i u kojima smo, naravno, manje vise fenomenalno uspesni. Svakako i neosporno gledano iz kaveza ega i samodovljnosti. Onog koji pred sobom i pred drugima poricemo.

Nemojte mi uzeti za zlo, zbog malog radijusa (napomenutog, usputu/nizput, u prvom paususu). Veci bi doneo samo stiklu u oba oka. Ovako sam prosla sa istom u jednom. Bez kopci i sivenja. Srecom, sociva ne nosim, naocare takodje, te je povreda bila povrsinskog karaktera. U tom jedom oku.  Na ono drugo sam zazmurila, brzo izbegavajuci,  kao sto sam izbegla ni sekund razmisljajuci,  da konstatujem tezinu skaradnog ( sa tematikom kuda ide ova planeta) u novom pobedniku Eurosonga. Ne sumnjam da se Vladimir (Nabukov) mrzovoljno i lenjo, prevrce, od jutros, u grobu od toga….

Skaradnost na relaciji pet milja/ Eurosong je mizerno mala. Mereno milisekundama.

Nemoj te mi uzeti ni za zlo sto sam se, zaboga, usudila da prozivam, preko reda te divne saputnike i beskrajne dusebriznike koji su se uvukli, neopazeno, u redove nasih pravih blizinjih, onih zbog kojih bi uskratili sebe, da njima bude lakse il’ malcice bolje.

Nemojte, imajte srca, niste vi ogoreceni nego ja.

Ma ne…nisam ni ogorcena, preteska je to rec. Nisam ni besna. Samo sam omaskom progutala zardjali ekser iz klin corbe, te sad ne pomaze ni soda bikarbona, ni vrhunski lekovi poslednje generacije za heartburn.

A eto, nisam dugo ni pisala, niti plasirala ‘javnosti’ otrovne pecurke sa prelivom od slatkog sira, te resih da ih posluzim, sto sebi sto, vama u nedelju, za veceru. Desert izaberite sami. Ako imate muda. A nemate. Proverana informacija.

Ne bih da se  igram obdanista, previse  ih je okolo naokolo, uvlaceci se u opravdanja za ljudsko/neljudsko tehnikom Majke Terese. Ta vremena su prosla. Reperi za vrednosti u rasponu Majka Teresa – nova paradigma 2014 su odavno van diskusije. Bar onih koji imaju cime tu diskusiju da vode (teraju i polivaju). Mislim, naravno na organe, koju su nam za takvu aktivnost potrebni. Mozak, jezik i jos poneki. Ni senzibilnost ne bih preskocila.

Jos manje bih da izvikanu temu o ljudskoj ‘naivnosti’, nedovrsenosti i  gluposti svodim na ove gore, dve/tri recenice.

Ne smem ni da razmisljam o tvrdnji i utehi kojom ovih dana, neki, grlati, reciti i hrabri. gromoglasno masu: Onaj to odgore vidi sve. Ne smem, nikako. Nije ni on savrsen. Tom odozgo se, bice, pokvario kantar, zasigurno, te nam nekako u predugackom nizu salje pogresne kazne u ogromnim kolicinama i neosnovane hvale. Nije ni njemu sa pokvarenim instrumentima, lako. Saglasila sam se tim. Verujem u to. Bice i vama, ako poverujete. Na sekund bar…

i eto…

Jedina poenta ako takva uopste moze da postoji i u ozbiljnom, a kamoli u ovom tekstu, je da se zbog bahatosti drugih, mi osecamo

neprijatno, nekonformo. Uzvrpoljeno.

Da…. je nama lose, jer se ‘dobro’ koje smo ucinili podrazumevalo, te ako smo slucajno hteli da ga uskratimo, da progovorimo ili izbegnemo neke stikle, ofingere, eksere, i tegove po funkcionalnim nam organima, zlo i naopako. Zlocin. Kaznu ne prepisujem. I Dostojevski je izvikan.

Da….  mi ramisljamo, vagamo, merimo recnice koje smo izgovorili

jos vise one koje nismo, seckamo nase pogresne poteze, korake, iskliznuca,

a druga strana, kobajagi povredjena, podignute glave i neometano za veceru, danas,

dobije kuvanu jagnjecu corbicu i puding od vanile. Uz obavezan preliv od cokolade. Za utehu.

a ‘mi’…

mi se i dalje sa grejacem na zeludcu

borimo sa onim heartburn-om zbog pogresnog obroka…

po ko zna koji put, zaboravljajuci da su nam roditelji

odavno rekli, nikako ne jedi sve sto ti drugi serviraju, nece na dobro da izadje…

 

Pa zaboga, odraslo se, ko se jos seca ruralnih poslovica iz ranog detinjstva…

Pa za Boga (miloga), dal’ mislite ako nismo izgovorili da ne znamo…