Stockholm syndrome

Poznat, déjà vu, Topic: Tražim utočište.

(traženje približno utopističko kao i čekanja dobitka na Power ball-u, current estimated jackpot $80 million)

Ukoliko može, bar, na tri noći i četiri dana. Optimalno bi bilo sedam. Gde broj sedam teži ∞.

Potreban mi je, neko sa jakim želudcem i čeličnim živcima, da izdrži ta pišljiva četiri dana. Noću može i da spava. Dozvoljavam. Ako je baš neophodno.

Ne jedem puno. Skoro nikako. Alkohol ne konzimiram. Samo pod prisilom. Xnax-u podložna, te ako zalihe istog imate, stavite ih pod ključ. Dupli.

Nisam zahtevna, verujte na reč (ionako to često radite i skoro uvek bez pokrića i uvek onima kojima nikako ne smete) ali volela bih da ta osoba bude sama. Da nema ženu-muža, decu, kućne ljubimce nikako, posebno mačke ne dolaze u obzir. Niti tropske biljke. Ma ni ribice.

Važno je da poseduje veliki tavan. Prašnjav, prepun paučine, koji nije otvaran, niti bio u bilo čijem posedu godinama. Može i podrum. Dolaze u obzir i bunari. Nekorišćeni i po mogućstvu dubine više od desetak metara (širina manje bitna), smešteni u najzabačenijem delu dvorišta. Ili imanja. Prihvatam i zapuštene plantaže obrasle u korov i kučinu. Zapetljvanja u korove, kučine i toksične elemente organskog i neorganskog porekla, mi je specijalnost. Skoro pa doktorska disertacija. Neodbranjena.

Potreban mi je, Neki prostor bez nade i bez poniženja, da smestim u njega glupe postupke, još  gluplje potrage i istrage. Greške. Nedostatak empatije. Tudje i svoje.  Znači prvenstveno glupost, ograničenost, blokiranost i nemoć. Takodje, tudju i svoju. Ostavila bih tu i sva velika otkrića: Veru da ljudi, ljubav, Okolnosti, mogu da budu manje lažni i mizerni nego što na kraju ispadnu. Ili se dokaže.

Da, još bih da spakujem svoja dugogodišnja čekanja, neobjavljene romane i kratke priče. Svoje Novele ću ipak sadržati za sebe. Morate imati neke tajne. Ako ih nemate, izmislite ih. Bićete vredniji. I sebi i drugima.

Svakako bih nekako da arhiviram nekih, brat, bratu  tridesetak godina života. Da uguram u neku tminu prašinu puteva i beskonačni niz uzroka i posledica zbog kojih su živeti, sanjati i planirati postali sinonimi. I zbog kojih je smisao života kao i njegovo ostvarenje mnogo većim umovima od mene ostao nepoznanica. Ni Bulgakof se ne izbori sa tim, odakle meni bolja perspektiva.

Eto. odustali veći od mene, pa ću i ja.

Smestim, spakujem, uguram,  zatvorim vrata, poklopac, zatrpam, sahranim, da istrune onako organic. Zvuči nemoguće, jel’da?…Da, naravno, Ali ko nije probao nije se ni uneredio.

Još nešto za pred kraj ove potrage za Osobom koja ima ono što to mi je upravo sad neophodno  (life-threatening emergency): Ne treba da pominjem koliko bi to bio tegoban i neprijatan “posao” i koliko bi taj neko od koga tražim utočište (a on/ona lud bude dovoljno, pa mi isto priušti) mora da bude sirov, jak i dosledan. Da ume da govori pogledom i leči rukama. I to bez dodira. Onako na daljinu. Da ima glas koji grmi, a da ume da čuti na moje  izjave do kojih svi dodjemo pre ili kasnije, na dnevnom ili godišnjem nivou, te shvatimo da je rešenje u nizu sitnih delanja, a ne major life changing akcija i da nikada, ama baš Nikada ne treba verovati ni sebi, ni drugima. Ako sebi već moramo, povremeno, opstanka radi…

onda verujte samo u ono što osećate, lišeno pragmatičnosti, misaonih procesiranja i realnosti. I svakako ne pokušavajte, ni u ludom besu, da ostavite drugačiji otisak o sebi nego što on zapravo jeste. Batalite podmićivanje sudbine, Ona ionako ne postoji…

Jer Posle Svega, Ljudima je važnija svaka banalost na nivou Unblock/Block životnih i ostalih statusa, kao i jeftinih, mizernih, emotivno-egoistickih, poetskih i Ostalih akcija od trajnih emocija. I odnosa. Vrednosti i da ne spominjem.  Avaj…

For the God’s sake, zašto uvek čeznjivo gledamo u tudji tanjir iako je vidno plići i siromašniji, misleći da je isti potentniji od onog ispred nas? Zašto šarene laže nismo prerasli u dobi od pet…

For the God’s sake, ima li iko, ikakvo Utočišće koje liči na svitanje?

U zamenu za jedno takvo nudim, jedino što još uvek umem i posedujem /

Dokazaću vam, za par sati ili tih par dana i to bez katarze, fizičkog kontakta bilo koje vrste i orgazama, koliko naše granice imaju fatamorgansku visinu i kratak fitilj i kako je sve što ste gradili godinama i ulagali sebe,  i sve ono za šta ste verovali da je Beskrajno savršeno ili bar na putu ka tome, zapravo

 Savršeno beskrajno pogrešno.