Poslednja vrata

Lupilo je. Škripalo. Ni sa čim se nije dalo zaustaviti. Da sam uspela da koraknem kroz tešku, lepljivu vodu, isprepletanu paučinom ne bih uspela da ih zadržim. Ona su se zatvorila uz tresak, ciku i zvonjavu koja je mirisala na jauk. Pre nego što će se zatvoriti pustila su u mračnu tamnu prostoriju poslednju nit svetlosti koji se stropoštao pred moje noge i ugasio besramno i tužno. Ostao je u tihoj promrzloj dalekoj svetlosti uski hodnik sa hiljadu vrata, čiji su zidovi dugo i nesebično pritiskali moje slepočnice, sužavali svest i remetili san. Muka duha. Trulež besmisla, koraci odrastanja. Izmišljeni i stvarni. Tudji i moj život.

Iza poslednjih zatvorenih vrata zakopčala sam poslednje dugme na košulji i sa njim zakopčala i ideje o pogrešnosti i ispravnosti. Izdaji i samouništenju. Na kraju krajeva, sve su to lažna saučesništva, privid, jer uvek ostajemo sami sa sobom u hodnicima traganja i koliko god nam se činilo da tudji životi i sudbine zavise od nas, samo nam se čini. Nekad i prividja, onda kad osećamo i maštamo. Skolopila sam ruke, u tami. Mrzim horore. Gledala ih nikad nisam. Plašili su me i svaki put sam se saplitala o isto pitanje: koliko bolestan i morbidan jedan um može da bude da bi stvorio morbidnu strašnu priču. Noćas shvatih da za horor nije potreban ni bolestan ni morbidan um, samo život i spoznaja o istom.

Stajala sam sumanuta, ućutkana, kao pred presudom, a znala sam da presude neće biti. Morbidne igre se završe uvek onda kad shvatimo da su takve. Pre toga budu ili suviše proste ili suviše zamršene da bi ih dokučili. Ćutolozi uvek dobiju. Ako ništa drugo ćutnju kao odgovor na ćutnju.

Ostao je lavirint mojih misli i tragovi mojih ponašanja kao zauvek ne otkrivena tajna. Vrata ionako ne umem da otvorim. Nemam ni snage. Ne znam ni da li želim. Možda više nemam ni kome.

Iz dugog ludog hodnika čulo se šutanje i šuštavi koraci. Možda je neka životinja, pomislih. Mačka. Valjda nije. Ne volim mačke. Uvek kad ugledam neku setim se koliko lenja mogu da budem. Ne mogu da tvrdim da generalno volim sve životinje i da se borim za njihov opstanak. Ne mogu da tvrdim niti da ih ne volim. Nekako sam ostala ravnodušna pred saznanjem da je čitav jedan svet sazdan od milosti i ljubavi prema životinjama. I čitav taj isti svet pun onih koji ih iz iste te ljubavi jedu. I iz najboljih namera. Katastrofe se nekad dese iz najboljih namera, pa ti vidi …

Utihnula sam. Prestala sam da kucam. Isekala sam. Sve bitno je postalo ne bitno. Sve značajno je postalo beznačajno. Izdala sam neke i sebe i namerno se saplela pred vratima. Ostao je bledi otisak moje šake na desnom zidu, kao dokaz pokušaja. Nema čiste savesti. Nema nezamenljivih. Puna groblja nezamenljivih i zaboravljenih. Spustila sam ruke. Tišina se klatila u vazduhu kao tajni gubitak. Zabite nepristupačne uvale mojih strahova ostale su na dnu.

Nedostatak svesti o sopstvenoj promašenosti (ili bar promašenosti trenutka) je nešto najgore što može da ti se desi… Ali…

Znam da je nekima iza mene ostao jezivo glup utisak. Ili otisak. Bez ikakve tendenciznosti zato tvrdim da Ne mogu da ispravim. Ne mogu da vratim. Ne mogu nikom više ni da objasnim. Nema ni potrebe. To odsustvo reči i praznina u očima postali su deo mene kao direktna posledica istrošenosti. Moje reči postale su ubrus za skupljanje vode iz tudjih bezdana, otišle su u nepovrat i ostavile moj bezdan, u dolini ispod slomljenog žutog mesea, potopljen.

Jedno celo

Taj mir koji nadolazi u talasima, šušteći, ponirući, obavijajući me…

Taj osećaj koji ostavlja osmeh na licu i komentare prolaznika, sijaš, danas…

Taj spokoj koji guši moju potrebu za pitanjima…

To rešenje sa samom sobom…

Ta nada koja je sigurna i koliko god da je neizvesna izvesno donosi…

Te tri boje u horizontalnom nizu, crno, crveno, žuto…

Ta želja u trenutku, ni iz čega, za svakim pedljom tvoje kože…

Ta čelična sigurnost, bez validnih argumenata, da neko sutra donosi ono što čekam…

Ta snaga koja se podigla zajedno sa muljem sa dna duše, usled udarca rebrima u oštro tvrdo drvo stola pri padu na ledja…

To zvučno, šuštvo od nekud odbeglo koje me probudi i vrati iz melanholičnih lutanja…

To pritajeno, moćno ćutanje, posle frke, koje stvara veru da je ipak, To nesalomivo…

Da li su svi redovi kojima pokušavam to da opišem ovako besmisleno, nedorečeno neshvatljivi?

I baš me briga kako se to zove…noćas, neću misliti o tome….

Svetsko, a naše

Znate, možete da podignete maksimum 2000. Medjutim, mi ne radimo sa dolarima. Znate. Dolare možete da podignete samo u glavnoj filijali u Kralja Miliana ili da idete u Trezor na N. Beograd. Možete da podignete i evre ali vam je vrlo nepovoljna konverzija dolari~evro. Znate.

Idi. Što ne radite? Da li su infektivni? Dolari, mislim. Nešto se ne sećam da niste radili sa dolarima, kad sam iste u ovoj istoj filijali uplatila na svoj račun.

Tajac. Gospodin sa izgledom japija. Moćan vrlo. Trudi se. Kiseli osmeh :

PUNO hvala na razumevanju.

Jedva da sam uspela da progovorim:

MNOGO Vam hvala na informacijama.

Filijala u Kralja Milana, par sati kasnije. Ponavaljam pitanja. Sličan scenario. Slični i odgovori. Ona me je samo zblanuto pogledala i rekla da sa šefom mora da proveri koliko ima novca u trezoru, da vidi koliko mogu da mi isplate. Pitala me značajno da li sam zakazala podizanje gotovine i napomenula, sa podignutom levom obrvom ispod tone šminke, da se to obično radi dan unapred. Trebalo je to da znam. I znala sam, naravno. Brzo se vratila , ugurala jedva u nekakvu mašinu te novce za brojati. Šokirana, biće time što neko hoće da podigne svoj novac sa svog računa. Onako iznenada, da otima, bez najave. I to dolare. Narodni neprijtelj. Iz kojih mutnih radnji je sam došla do istih. Bruka. Javna. Sramota. Vratila mi moje krpice i identifikacione kartice i rekla:

Potpišite. Ovde. Evo. Uzmite. To je sve.

Gledala sam je, izbrojala do deset, da ne bi krenula sa pogrdnim i ogavnim izrazima nedoličnim za ovakvu ugladjenu svetsku banku, da ne bi popljuvala njen imerativ u ophodjenju sa mnom i sopštila joj:

Nije. Ja bih da zakažem podizanje ostatka novca sa svog računa, za sutra.

Jaooo, ne može sutra. Može za tri dana. Mi dobijamo novac iz glavnog trezora dva puta nedeljno, a baš sam malopre, sa šefom konstatovala da nemamo dovoljno da isplatimo u celosti sumu koju sad zahtevate. Ako baš morate da uzmete novac možete da probate u glavnom trezoru , ne sutra, ali u sredu. Ako vam je toliko hitno. Glavni trezor je na Novom Beogradu.

Mislim da mi ne bi pomoglo ni brojanje do sto. Hebo kulturu i fino vaspitanje.

Zahtevam?Ako baš moram? Ako mi je hitno? A gde gori? Alo devojko, ženo, majko, gospodjo, gospodjice…Ništa od svega toga. Samo hoću da podignem novac sa svog računa. Odmah. Znači, ako mogu, kod šefa. Da podignem sve što imate u trezoru. S obzirom da nemate ni onoliko koliko ja imam na računu. Onda sve što imate, jel…Odmah.

Bilo mi je malo žao, dok je užurbano šefu objašnjavala, zbunjena, preneražena. Nije njoj lako, raditi sa strankama. Nekulturnim. Ima svakakvih neurotičnih. Histeričnih. Svašta traže. Zahtevaju. Smaraju.

Šef je neki polufičfirić. Sa odličnim cipelama. Iskvarcovan. Sa preteranom količinom gela u kosi. Prvo je odmerio kako sam obučena. I kakve su mi gilje. I tašnu je zagledao. I da l’ imam burmu. Skoro pa smem da tvrdim da je buljuio u moje ruke. I noge. Majstor. Profajler. Brzopogledni.

Bio je prilično uštogljen u ophodjenju sa mnom. Ni traga od one preterane ljubaznosti koju je ispoljio prema sredovečnom bračnom paru, koji je došao zarad popunjavnjavanja beskranjog niza papira, a sve u svrhu podizanja gotovinskog kredita. Sa kamatnom stopom 8,2 odsto godišnje. Extra povoljno. Stvarno. Kamata koju sam ja dobila na svoju novac na svom računu u istoj banci je 0.00008 posto godišnje. Ko ume nek računa. Ja nisam imala želje da se bavim tom matematikom.

Nekako smo se usaglasili. Šef i ja. Uz malo negodovanja. I njegovog i mog. Ispazniću trezor. Jadni oni. Kao da podižem pola milona. Strahota. Saosećam. Ostatak, jel’, pošto nemaju dovoljno, ipak u četvrtak. Žao mu je što sam se iznervirala. E baš vala, žao je i meni. Vidimo se u četvrtak.

Na žalost. Čini mi se obostranu.