Tri četvrtine

Prva četvrtina

Iluuzija (l. illusio) čulna obmana, samoobmana, varka, uobraženje, obmana pri kojoj se zapaža neki predmet ili pojava, drukčije no što je u stvarnosti; iluzija ima tri vrste:

• usled nepažnje,
• usled afekta, naročito straha,
• bez afekta, tj. one koje ne moraju nestati ni pri budnoj pažnji.

Etimološki termin iluzija potiče od latinskog “illudare” znači titrati, varati. Iluzija je dakle obmana, opsesija, privid. Ideje, ljubav, prijateljstva, životni ciljevi, mogu da budu ali nisu po definiciji pogrešni. Iluzija jeste.

Ne volim iluzije. Zato umem da da okrenem sve za 180 stepeni da bih sprečila sebe da kao gluva kučka gazim putem samoobmanjivanja. Ako su sredstva na putu rušenja toga, može bit’ neprimerena, ne mogu zbog toga sebe da strpam u one koji nisu normalni. Možda samo u one koji teško uzimaju zdravo~za~gotovo stvari. I da se ogradim, unapred, pre optužbe. Ne, ne bavim se umobolnim igrama. Možda je to i stvar poverenja. Loše iskustvo koje je dovelo do toga da teško ili nikako slepo verujem. U bilo šta ili bilo koga. I stalno ga testiram. Verovanje. Poverenje. Bar na početku. Zbog lošeg bilansa. Gomila potrošene energije na epizodne likove. I pojave.Ta sumnja u sve i svašta, to saplitanje, moje u sve što ljudi kažu i sve što vidim, nestane samo i ako se uspostavi bliskost višeg reda. Sa onima koje volim.

Još nešto posredno ili neposredno vezano za iluzije….Kako to da su bolji oni koji prećute, od onih koji kažu, iako znaju da će ih onaj kome govore osuditi. Ili će tog nekog razočarati? Šta bi sa teorijom, da ništa nije blam, samo neiskrenost. A i procenjivati nečije ponašanje, mane, i vrline je legitiman postupak. Lični. Jel.

Nit’ palamudim, nit’ baljezgam, nit’ se pravdam.

Druga četvrtina

Da li vam se desilo da ste nekog olako nazvali psihopatom, rekli da je psiho, sizoidni kreten ili slično? Da vas neko strpa ili vi nekoga u poremećene i mentalno bolesne, zarad jednog postupaka izdojenog od licnosti kao celine? Možete li u kretenskim, neuobičajenim životnim situacijama da reagujete normalno i da sačuvate lični integritet?

On je nju danas nazvao psihopatom. Rekao da je za lečenje. Ona je ostala sokirana. Ubijena.

Ja sam na taj dijalog zanemela i samo sumanuto potražila stručno tumačenje pomenutog poremećaja.

Psihopatija je složen poremećaj ličnosti nepoznate etiologije. Klinička koncepcija psihopatija ili poremećaja ličnosti zasniva se na ispoljavanju posebne grupe simptoma i crta ličnosti, pa su psihopate brbljive, površne, impulsivne, bezobzirne osobe sa nedostatkom empatije, osećanja krivice i kajanja za svoje postupke. Psihopate su i osobe koje hronično ne uspevaju da se prilagode socijalnim normama, ne održavaju prisne lične odnose, angažuju se u ilegalnim aktivnostima, ispoljavaju tendenciju ka naglom menjanju planova i imaju nisku toleranciju na frustracije. Bezdušni psihopati su ljudi bez milosrđa, stida i osećanja časti, bez kajanja i savesti, mračni, hladni, brutalni, svirepi…..

Da li je moguće da se svi mi ponekad olako služimo rečima bez da o istim dobro i debelo razmislimo?

Treća četvrtina

Ona:

Dodje mi da se ubijem!

On:

Pa, nije loše rešenje (zamisao) za neku osrednje glupu pubertetliku koja se uvalila u govna. Za zrelu osobu, prilično nedostojno. Ne može se izbrisati, ali nećemo prekopavati po tome, nećemo se vraćati. Pametnom čoveku dovoljno je da se jednom suoči sa krupnom greškom. Jednom. Kad padne na njega, svom težinom, da je dohvati na ruke, kaže dobro, toliko je teško, video sam, nikad više.

Četvrta četvrtina

Znaš li da prečnik mlečnog puta iznosi oko sto hiljada svetlosnih godina i da ima oko dvesta milijardi zvezda?

Ubrzanje

Mrzim da presvlačim posteljinu. Znate onaj odvratni ritual. Skidaj, bacaj, navlači zakopčavaj, petljaj. Mukice. Više od toga mrzim da spavam u onoj koja nije promenjena vise od sedam dana. Znači, mora se. Najviše mrzim kad umotana i zapetljana u sve te vražije prnje zvoni telefon. Dal’ da se javim ili ne? Kakvo krucijalno pitanje. Iskoboljeh se nekako. Nadjoh telefon zatrpan ispod gomile knjizurina na mom stolu pored kompa. Moguće da ću jednom i to uspeti da sredim.

Halooo

Ćao, Taska. Gde si ti? Koliko ti, avaj, vremena treba da se javiš na telefon? Znaš li ti zapravo kako se koristi ta sprava? Si mi danas dobro?

E, ćao. Valjda. Upetljana svakako. U koješta. Izmedju ostalogu u neke jastučnice.Ti?

Verovatno sam dobro. Uplaćene su ti pare. Broj ti je 312310xxxx.

Šta sa tim brojem?

Odeš i digneš pare. Ime znaš, ostale podatke, takodje.

AhaM. Dobro. OndaK sve rešeno što se posla tiče. Nečeg novog kod tebe?

Nasmejah se i odahnuh. Već sam mislila da će mi javaljanje i korišćenje ove kretenske sprava zvane telefon presesti. Mogao je da bude neki smarač. Ili neki koji vrše promociju kirbi aparata i demonstraciju po stanu. Ili neko iz neke banke, da mi kaže da imam mogućnost da otvorim kreditnu karticu na iznos od pišljivih 5000 eura. Bez pokrića, naravno. Blago meni. Izvalila sam se na krevet. Dobro dodje predah od ovako napornog posla.

Ima. Juče smo pričali ozbiljno.

Ko bre?

Stefan i ja.

Ooo. And?

Hm. Nešto kao tipa, ovo nije normalno, uhvatio je sebe kako razmišlja o meni i kako nikad nije provodio toliko vremena sa nekim online. Još providnije je kako posle silnih sati provednih na msn-u on posalje sms.

Ne znam šta bih ti pametno rekla. Nešto mi to sati provedeni na msnu zvuči poznato i znam kuda to obično vodi ako se nasilno ne prekine. Ne umem samo da to primenim na tvoju situaciju. Ne znam da li je primenjivo.

A šta ako se bojiš da prekineš?

Ma nije to da se bojiš da prekineš. To je nećeš da prekineš jer ti je lepo.

Jeste, lepo, ali šta ako ide uzalud.

Čekaj. Šta znači uzalud.

Ima devojku koja dolazi . To znaš. Ali primera radi i da je sve to istina o čemu ja
pričam i da se mi skontamo, šta bi bilo od te veze? Sto posto nikad ne bi priznao
nikome da je u vezi sa drugom. Ok, to bi mi godilo ali možda bolje da ostane s njom. Suludo.

Uh. Komplikovano da komplikovanije možda i ne može biti. Koliko se beše dugo poznajete?

Tri godine, ali u poslednjih mesec dana smo baš onako bliski postali.

U čemu se ogleda ta bliskost. U iskrenosti? Ima li nečega što prelazi granice normalne komunikacije sa ili bez nekih erotsko emotivnih naboja?

Možda je previše rano da budemo iskreni. Ima. Granice su ipak predjene. Da li bi ti zvala Maju ili Nadju da ih vidiš preko cam’a da lepše spavaš. Kontam odlične ste prijateljice. Iako su obe za razliku od tebe literarno ograničene.

Ne, naravno. Ne bih zvala. Ne, nema to veze sa literarnom ograničenošću, šta god ti to značilo, mada shvatih poentu.

Tajac. Nema jednostavnih rešenja i primenjivih na sve i svakoga. Svako nosi neku svoju priču. Svoje odluke, orjentacije i svoja rešenja. Ni sebe ne bih umela sjajno da rešim, a kamoli da drugima previše pametujem. Nezahvalno je davati savete. Pametne pogotovu.

E, daj koga briga za sve ovo i što se Emy na pr naduvala i skinula gola kad je zanimljivije paljenje ambasada. Sad kad je politika urbana propašće mi čitava zamišljena koncepcija.

Ugasila sam Tv malopre, nisam imala više srca da gledam. Počeću da se uskoro izjednačavam sa nekima na koji hodaju beogradskim ulicama, a čiji je kfocijent intelegencije jednak sobnoj temperaturi. U zimskom periodu. U stanu koji se ne greje. Da li je neko u ovoj zemlji greškom ili namerno pritisnuo dugme za samouništenje? Što me pitaš besna sam, pa šta?

Udahnula sam duboko. Zvučno. Jetko. Izbrojala do tri i okrenula u drugom pravcu.

Nego, Sergej, zaboravih da te pitam, kako tvoje prijatelji reaguju na celu tu tvoju priču?

Prijtelji su mi uglavnom gay. Strejt prijatelja nemam, kad pričamo o muškima, a drugarice, o , da, obožavaju to. To je in. What the fuck!

E čuj, to ne volim. Ne volim ni homofobičare, ali ne volim ni te priče in i out. Otkad je seksualno opredeljenje stvar mode - svašta. Još nešto mi nije jasno. Znala sam da se mnogi muškarci lože na lezbejke, mada mi nikad nije bilo jasno zašto, kao i da im je to okey. Po onima drugima pljuju i povraćaju. Većina. Ili meni poznata većina, ali da se žene lože na to isto samo malo drugačije, to nisam znala. Niti mogu da pojmim.

Znaš šta ja o svemu tome uglavnom ćutim jer znam kakve sam sve ljude imao oko sebe. Sve svetci i svetici, a ja kreten.

Ljudi ne vole da budu previše iskreni. Retko kad to rade. Od straha da će sutra biti povredjeni ili da će o njima loše misliti.

Uvek postoji neka doza bojaznosti . Ja se iskreno bojim malo i ne smeta mi to da sam bi ili gay ili šta ja znam šta, a da to niko ne zna.

Nisam imala previše prilike da se družim i komuniciram sa ljudima koji imaju drugačiju seksualnu orjentaciju od mene. I ne znam da li, kad si mlad, kao ti , to možda znači samo latentnu homoseksulnost koja se završi na maštanju. Maaaaa, ne znam lupam. Niti sam ti, po tom pitanju neka uteha, niti sagovornik. Valjda je ljubav ljubav, jebem li ga.

Valjda…

Daj, batali tu priču. Daj nešto veselije. Recimo otkrij mi, šta je sa onim XYZ na tvom blogu. Koji mu je k****.On je lud za tobom.

E, daj, odakle ti to…

Pa vidiš da je 24/7 kod tebe na blogu i kakvi komentari.

Ne donosi nikakve zaključke na osnovu onoga što pročitaš, sve može da bude neistina. Farsa. Fol. Fake. Glupost. Može, ali i ne mora. Moram da idem sad. Imam neki posao da završim.

Važi. Otišao sam. Čujemo se. Bye.

Bye.

Prekinula sam vezu. Prekinula sam svojim mislima i tišinu koja se razlivala u poluzgužvanoj posetljini ispod mene. Mi poznajemo sebe, a ipak, čak i uz sve napore koje možemo da učinimo, sami sebe nikad ne poznajemo dovoljno. I ne smemo da tvrdimo kako ćemo se danas ili sutra u nekim neočeivanim pričama ili situacijam ponašati. Ili reagovati. Sami sa sobom i sa drugima.

Biti drugačiji od večine uglavnom nije lako. Donositi odluke za koje unapred znamo da će naići na osudu i neodobravanje većine i to one većine koja sve svoje čuva, neguje i gradi kao moralno i savršeno i koja dobro i proračunato hoda, da bi ovaj svet mogao da se klanje, je još teže.

Počelo je da mi bubnji u glavi. Zašto mi se u zadnjih mesec~dva dešava, da sve ono o čemu neću da mislim, servira po hitnom postupku, za rešiti što pre. Neču da mislim o sebi, o svom životu, o odlukama koje moram ili ne moram da donesem, o zemlju u kojoj živim, o ljudima koje srećem.
Menjanje posteljine je ipak lak i jednostavan posao. Skines, bacis na pranje, staviš čisto i rešio si muke. I mukice.

Kako sad da vratim svoju tišinu kad počinje da broji u moj glavi i kreće moja sumnja da iz svih pora moždane opne izvlači do sad naučeno i prihvaćeno. Da li je ljubav ljubav? I šta je ona uopšte? I kako znamo i sa sigurnošću u možemo da tvrdimo da nešto jeste, a nešto nije ljubav?

Da li su neki poznati psihoanalitičari, koji su tvrdili da je homoseksulanost devijacija, jer je neuspeh nemogućnost da se postigne polarizovanje jedinstva (koji je ostvarljiv jedino u hetero vezama), i da homoseksualac pati zbog nikad prevazidjene izdvojenosti, zbog neuspeha što ga, medjutim deli s prosečnim heteroseksualcem koji ne može da voli bili u pravu….

I hebo ljubav kad oko mene sve gori.

Ma, ne, neću misliti o tome. Vegetiraću još danas. Još večeras. Sutra ću da uradim lobotomiju i uživam. Možda.

U prolazu

Ulica je bila krcata ljudi. Kao u neka stara dobra vreme novogodišnjih vašara. Dele valjda nešto besplatno. Moraću da se raspitam. Ne možeš proći kroz narod koji vuče neke kesetine, a minus napolju. Prošlo i vreme drugog dnevnika. Kuda ide ovaj čudni svet. Zavirih u dve tri kese, onako u prolazu, neukusno. Južno voće, uglavnom. Sezona mu valjda, zima je, a i glupi valentajn dej. Sv Trifun, yelte. No, pošto sam ja poznata po patetici u kojoj gušim narod oko sebe, toliko da mi lako prilepljuju etiketu luzer, preskočiću razmišljanje na ovu temu. Za sad.

Vitamine, sam kupila, dobro. Dugmiće takodje. Bila u menjačnici. Još mleko, cigarete i to bi bilo to. Umotah se jače u šal. Onaj beli što svakodnevno vučem sa sobom kad god napolju zagudi i ubrzah korak. Nemili mi se više da se šetam. Mrak je. To je uvek opasno.

Ooooo, lepoto!

Naleteo je na mene, tako silno da sam mislila da će me srušiti. Trgla sam se iz svojih glupavih razmišljanja i pogledala ga. Nisam ga videla skoro godinu dana. Nije se promenio, još uvek neki klinački šeretski osmeh, kratko ošišana kosa, poluneobrijan sa ridjom bradom i ludim sjajem u zelenim očima.

Otkud ti? Uplašio si me.

Zbunjeno sam odgovorila. Nisam očekivala da ću ga sresti. Ni njega, ni bilo koga drugo. Nije mi ni bilo večeras do susreta, ni sa kim.

Otkud ti je bolje pitanje. Nigde te nema. Baš se prijatno iznenadih kad te videh.

Ma, daj, zaboravio si i da postojim.

Nasmejala sam se. Sresti nekog koga dugo niste, a znate da možete da komunicirate kao da ste se juče sreli uvek izmami osmeh.

Ne, ja ne zaboravljam. Tebe, ne, ali ti mene otkačinješ svaki put kad ti pošaljem sms, pa rekoh da ne smetam više.

Pogledala sam ga. Uozbiljio se. Trljao dlanovima jedan od drugi da ih ugreje i gledao me.

Hajde, nemoj da si na kraj srca. Ne bih ja tebe nikad otkačila.

Pokušala sam da se našalim, a znala sam da je baš tako kao što što je rekao.

Ma, znam, ne bi ti mene….cccc Ili bi ti mene nekako, kako da ne. U mojim snovima.

Smišljala sam u sekundi kako da krenem razgovor o nečemu drugom , a da se ne zavučem u glupavu priču koja neće odvesti nikud.

Ne vidjam nikoga od starog društva sa posla, ti? Kako ti je na poslu, imaš li neki novi trač ?

Od decembra više nisam tamo. Prešao sam u novu firmu. Radim video nadzor, kontrolu pristupanja i slično. Nije loše, ali i dalje tražim nešto bolje, plata nije za hvaliti se. No, malo je opuštenije, ne radim vikende, niti svaki dan po ceo dan. U staru firmu svratim ponekad. Gde tamo da se nešto menja. Sve isto.

Sad je već bio ozbiljan, onako neka glupa ista priča mnogih koje sretnem, na temu posla plate i življenja. Nastavila sam sa pitanjima:

Kako ti je familija? Bebac?

Dobro su. Bebac skoro pa više nije bebac, ima godinu dana. Kako su tvoji? Kako si ti?

Moji su dobro. Kod mene sve nepromenjeno. Klasika. Sad sam zdrava, sve ono što me je mučilo prošle godine prošlo je.

Onda sam na njegovom licu videla iskren radostan titraj, od srca. Kad na nekom licu vidite da se raduje jer je vama dobro.

Prošlo? Odlično!!! baš mi je drago što to čujem, iako nisi baš htela da mi kažeš šta ti je bilo, iako misliš da ja ne mislim na tebe…

Ne volim da pričam o tome. Nekako svoje muke grcam sama. Zato nisam pričala, pomislila sam u sebi, a njemu samo odgovorila:

Bilo je svašta, sve muka na muku, hebote. Sve mi je preselo, bila neka luda godina. Po pitanju zdravlja najgora u mom životu. Al’ nema veze…

Tako si i zvučala.

Tako je i bilo.

Pomirljivo sam promrljala i počela da prevrćem po svojoj torbi i cupkam od hladnoće.

Video sam samo da pišeš na blogu, ali nisam baš nikako mogao da shvatim šta i kako ti se baš dešava. Ti i tvoje pisanje, uvek ti je bilo lek za sve. Nešto sam pre nove godine preturao po kući kod mojih, tražio nešto i našao NEŠTO, jednu tvoju davnu priču.

Ja i moje priče. Neke davne. Ko zna kad pisane. Nemam ih. Nisam očekivala da je ima. Samo sam tupavo pitala:

Nisi bacio?

Nisam niti ću baciti. One na blogu liče na tebe, da. Ne znam zašto, uglavnom u zadnjih par godina zaboravljam svašta, ali sećam se toliko toga od ….tebe…Valjda mi je ostalo u nekom beckapu malog mozga, negde tamo, malo zatamni, ali nikad ne izbledi.

Eh…

Svakako da sam rešila da patetiku u širokom luku obilazim. Lupnula sam novo pitanje, smisljajuči način kako da odem.

Kako ti je sestra? Kako njen klinac?

Odlično je. Znaš ti nju. Luda. E, da, ne znam dal’ sam ti rekao sad ima dvoje dece. Tako da deca na sve strane, a mi matori. Trebali bi dok još možemo da uživamo.

E, čekaj bre, kako ko je ovde mator. Dal’ si zaboravio da sam devet godina starija od tebe.

Sad sam već počela da se smejem. Uvek smo se zezali na račun tih glupih godina. I koje kome šta i u ime čega.

Meni tvoje godine nikad nisu bile važne.

A šta ti je bilo važno?

Ti.

E, dobro čekaj sad, aman. Ti si oženjen čovek. Da li sam ti rekla da dobro razmisliš pre nego što se oženiš? Da li znaš koliko puta sam ti to rekla? Da li se sećaš da sam ti rekla da je pravo samo ako je neko potreban i dovoljan. Aman. Ne nerviraj me. Ne budi kao većina nezadovoljnika koja tako provede život.

Dobro de, ne ljuti se. Sve si rekla. Nego kad ćemo na kafu, onako neobavezno. Prijateljski. Odmah da se ogradim, pošto ti sve moje pozive shvatiš pogrešno.

Dobro, de, možemo na kafu, jednom. Nije sporno… Tvoje pozive uvek shvatim kako treba, znaš ti to, a znaš i zašto ne mogu da odgovorim na njih.

Ne. Ne shvatiš. Nije sad da se branim. Samo moj poziv je jedno….a moje želje, e to je drugo.

Počeo je da me nervira. Nisam mogla i nisam odolela, da na njegove prozivke oćutim, kao do sad.

Tvoje su želje uvek širokog spektra i nikad nisam samo ja u njima.

Ne, mico, moja želja prema tebi nikad nije bila i nije ni sad ista kao i prema ostalima- jer ti nikad za deset godina nisi bila u istom kao svi ostali. I nikad nećeš biti. No, znam, da te iritira ta priča i da zbog nje svaki put pobegneš i nikad ne dodješ da se vidimo, makar na tri minuta i na glupu kafu.

Ili bolje da ti spomenem da svi tvoji bivši isto govore kao i ja? Ili bi možda bilo praktično da tvoje buduće upozoriš da ljudi znaju šta ih čeka.

Baš si vickast. Moram da idem, sad.

Hajde, broj je isti, još uvek, javi se kad budeš raspoložena.

Okrenula sam mahnula i napravila korak da krenem, shvativši da sam se smrzla bez rukavica, da drhtim i da je minus pet napolju. Pre nego što sa, uspela da krenem, uhvatio me je za ruku i rekao:

E, dobre su ti čizme. Heh. Nisam to hteo…Zapravo…Slagala si me. Nije sve isto kod tebe i sve klasika. Ima nešto što si mi prećutala. Vidim to u trzaju oko tvojih usana dok pokušavaš da se nasmeješ.

Izvukla sam ruku, rekla jedno glasno ćao i otišla. Ubrzala sam korak. Pogledala na sat. Bože, kao da se stalno negde žurim. Setila sam se rečenica iz jednog maila koji sam dobila, pre , mesec dva, recimo, od nekoga ko mi nije prijatelj, nije ni neprijatelj, kad bolje razmislim. Ne znam šta mi je. Neko čiji se život okrznuo o moj, u prolazu i ne direktno nego nekako posredno.

Čudno kako mi baš to pade sad napamet. Napisala je nešto što bi ovako trebalo da zvuči:

Iste reči od različitih ljudi ne znače isto, ne merimo ih isto…. I…još valja ovako….Mislim da je život suvise kratak da bi pokušavali da u nekome tražimo duboko skrivene vrednosti.

Zašto mi je baš to, baš večeras, palo na pamet? Ne znam. Verovatno nije ni bitno. Ionako o ovome uopšte nisam htela da pišem. To vam dodje kao sledeća relacija, banalizovana doduše ali relacija: Ja sam danas dobila sedmicu na lotou, ali svakako taj podatak nisam htela da podelim sa vama.