Fall in California

I headed to the southeast, uttering and trampling everything that I’ve ever learned about people, their crossroad, tragic breakdown or natural aging. I left behind the theory of changing forms (beings and things). Still going toward the southeast, walking on my tippy-toes, I come across thoughts about the destiny of people I knew in the course of this life as it was, until now, and meant be.

The thoughts are hazy and definite/warm and cold. At the same time. Harsh. Like in a Dream. Switching to Denial mode, I feel Hands on My back. They Create an Expectation. False hope. Mess. And. self-Deception. Long Line of thoughts. Unbreakable.

They are separate from me. No, I would not be surprised if I see the spirits on the walls in front of me, walking, like in the old dramas, because the bigger and improbable “miracles” happen to me and around me. The mystery was playing out and terrifying doom around.

Frozen icy wind saying instead roaring, the old worn truths:

Do not believe what you see. Do not believe what you read. Do not believe what you hear. Believe only what you feel.

But…feelings are complex, multidimensional, interpersonal. So, I stop. Take a deep breath. Turn around. And. Change direction.

…you’ll understand. deep in the marrow of your masculine core, you already know that I didn’t come to you to play safe and pass the time, simple scoring goals…

 

 

Posted in LA

ne sudi o (ne)Darovitosti po naslovu, po prvoj rečenici i po poslednjem utisku…

Ja sam tvoja kardinalno/pogrešna odluka, jednom olako, u hodu, doneta. Bez mnogo razmišljanja, bez da se kičma savijala u upitnike i uzvičnike. I naravno bez tačke…

Nekako sam i ona najvažnija rečnica, nikad izgovorena. Niti poslata. Ni na jednu adresu, pa ni na moju. Baš ta po kojoj bi te pamtili oni koji imaju muda i imaju čime da pamte…

Upravo sam i ono ćutanje s kojim se najlakše odbranimo. Od sebe. Pravo ćutanje, bez štucanja, koje je, redovno,  najprecizniji Odgovor. A usput je dobro izmereno, jer ostavlja utisak da smo mnogo pametni, jer nismo previše rekli i nismo nikome, greškom uvalili neki radioaktivni izotop, te napravili fisije i fuzije u pogrešnim glavama ili medj’ pogrešnim nogama…

Ja sam tvoje odbijanje ugurano, negde izmedju subote i nedelje (vikendi su dragoceni, right?), izmedju ispričanog i ne ispričanog, zaglavljeno izmedju juče i prekosutra, izmedju želim, a nisam u stanju. A ni u mogućnosti. Telesnih, jel…Intelekt je odavno sahranjena kategorija, sjebana u provincijalsko/puritanskim navikama većine…

Mesecima sam i tvoje odlaganje života, opravdano dirljivim racionalnim razlozima. Sa dugosilaznim akcentom na “dirljivo”.

Nekako sam ovih dana i svaki preskočeni stepenik, dok žuris po još jednu dozu uspešno/smornog dana. Svakako onaj na koji s namerom ne zgaziš. Ne dozvoljavaš okliznuća. Niti padove. Padovi su zajebana stvar, od istih nam ego naprasno ode na nultu dijetu…

Ja sam ona energija u tvojih providnim ocima, koja je onomad, mogla da okrene Zemljine magnetne polove, za trideset sekundi. A nije. Okretanje polova je proces koji obično traje tri do pet hiljada godina, te se sa vremenskim jedinicama nismo igrali. I nećemo.

Ima nešto u tome što Nije izgovoreno, što Je preskočeno, što je Nije okrenuto, što Je odbijeno, što Je odloženo, što Je doneto. Ima nešto u mojim, ofrlje nabacanim rečenicama u ovom tekstu, koje niko ne razume, pa ni ti. Ima.

znaš, da ima…

 

 

Posted in LA

Some words can’t be taken back. Some actions are irrevocable.

Nije to bila ljubav na prvi pogled.

Ni drugi nije bio potaman.
desilo se s vremenom,
(a isto je bilo mereno godinama);
uvlacilo se uz negodavanje,
nezadovoljstvo
zvocanje, dzangrizanje, saplitanje.
Bilo je dana, kad sam jedino zelela da pobegnem
od njega, sumanuto. Bezglavo.
Bilo je i onih drugih. Sporadicno i bez posebnog reda.
Bauljajuci okolo naokolo, ovih dana, polusmotana, sa japankom na levoj
i hard sole shoes na desnoj, psujuci zbog te desne i koscice, velicine 2cm, kojoj treba vise
od 6 nedelja da zaraste, konacno shvatih

da ga volim.
Ne zbog toga sto sam zbog njega
putenija, podatnija i srećnija, jer nisam.
Ne, ni zbog 486 suncanih dana u godini,
jer ih i nema toliko,
a niti zbog Pacifika, jer zaboga, malo je prevelik i prehladan,
nego zbog osecaja
pripadanja. Nekakvog.
Nepovratnog. Neopeglanog. Nejasnog.
Za 77 nijansi drugacijeg od onog Beogradskog.
Ali jakog. Tako jakog da sam mogla da kazem:
“Hej, ja, ipak, pripadam ovde…!”

…uprkos tome sto mi nikad ne pripadamo
gradovima,
ni priblizno
koliko oni mogu da pripadaju.
nama.

Ljude i da ne spominjem.

Los Angeles, 12/2/2013

Posted in LA