Cras ingens iterabimus aequor… |

Čitam i blagosiljam narcisoidne ispade svojih prijatelja.

Oni su, inače, dapače i svakako, bili, videli me, osujetili olako moju ničim uslovljenu dostupnost, iskoristi i otišli. Bila sam im na usluzi, kad je korisno, kad je dosadno, kad nemaš kud. I oni meni. Neki su otišli. Od nekih otišla ja. Zajednička osobina i njima i meni, bila je, prenaglašenost. Povremeno i blagoglagoljivost.

Uzdišem, ponekad, jutrom oko dva po podne i pomislim:

Koliko uskogrudosti na jednom mestu,

i koliko širine.

Koliko cinizma, gluposti i nepismenosti

i koliko optimizma, pameti i pismenosti.

I arogancije, pre svega.

Zbrčakaju se te misli u glavi, otupe i stvore premisao.

Zapravo, smo mi, ili vi, tako će biti lakše i manje subjektivno, jedna specifična glasna podvrsta, naizgled homogena, a zapravo heterogena, sastavljena prvenstveno od brbljivaca i egzibicionista koji naprosto ne mogu da odole komunikabilnosti Interneta, medju kojima se tek tu i tamo, kao svojevrstan kuriozitet provuče po koji istinski glas razuma.

Ili lepa pisana reč. Poezija, proza. Otkrivaanje suštine života,pa podeljeno sa auditorijumom. Milina.

Pokušala sam jednom da objasnim svoju opčinjenost ljudima i ljudskim odnosima. I koliko me fascinira mnogo više od svih savršenih arhitektonskih ili prirodnih lepota. I koliko i kako posle nekih ljudi ostane gorko, a sećanje jadno, ma kako slatko i jasno bilo, dok je bilo. Nisam uspela.

Svela sam priču na opažanje i instikt u kojima su se prepoznali neprijatelji utripovani sujeverjima i predrasudama. Oni koji su neskloni bilo kakvoj kritici, okoreli protivnici individualizma, neki i silno zaljubljeni u kolektivne vrednosti, poput vere ili nacije. Ne osporavam načelno pravo na izražavanje svog mišljenja, ma kako ono pogrešno i jednostrano bilo. Prosto, zato što, ako neko im nešto protiv tudjeg misljenja, ima uvek priliku da na njega odgovori: argumentima ili strastveno ili primerenom mešavinom.

Samo…

Ne očekujem (a jesam, nekad davno, priznajem) od evry men populacije, u kojoj 40% ne cita knjige, ponekad cita 31, 8 %, samo kada mora 16,5 i svega 11, 6 redovno (sto je u skladu sa obrazovnom strukturom stanovnistva) Ništa. Shvatila sam da Interet “kao prozor u svet” veoma malo može tu išta da promeni. I obilazim u širokom luku kvazielitu srpske blognosfere. Toliko sam rešila, da se poštedim. Ipak.

Konstatujem, još jednom, da sam u gore pomenutom pokušaju omanula. Omanula i u raznim izborima. Objašnjenjima. Procenama. Ljudima. Ili oni u meni. I preživela.

Dočekam, a ne čekam, da se neko, ponekad javi, posle višemesečnih ili višegodišnjih istraživanja i pročita ponešto iz ove moje oaze, koja na kraju krajeva služi kao i mnogima od vas, samo za samodestruktivno natezanje sopstvene (ne)pameti. Pročita informacija radi. Kojih ovde, uglavnom nema. Zagube se medj redovima i naprave pogrešnu sliku. Iskrivljenu. Toliko.

Bogu, hvala, te ovo ne čitaju (bar se ne javljaju) oni za koje postoji opravdana bojazan da će se, zbog male specifične težine (šuplje i bez sadržaja), uvrediti, te nemam potrebe da se pravdam. I izvinjavam zbog eventualnih uvreda koje sam neohitice i namerno izrekla u ovom tekstu. Pismenom, dakako.

Pišeš baljezgarije. Što nerazumljive to bolje. Što više stilskih figura, to manje makaza. Stvaraš novi medij, nov jezik, novi pravopis? Studiraš klipove sa youtube i iste postavljaš na svoj blog? Oooo, kako da ne! To ti je, sigurno, garancija da će te čitati, voleti, da će u tvojim ekspanzijama učestvovati. Svetina.

Zar ne mrziš svetinu? Ona po pravilu, misli da je kompetenta da prosudjuje o svim pitanjima, naručito o onima o kojima nema pojma. Ona razradjujete taktike, vežba borilačke veštine. Što je glasnija i drskija, to je bolje. Njena sposbnost prikrivenog infiltrianja u neprijateljske tabore je magična. Umetnost korišćenja slavskog sindroma fantastična. Korektnost nezamenjiva.

Zaboravio si da zavidim ljudima koji lako i maestralno prihvataju trenutak. I vreme. Kojima mozak služi za blazirane igre skrivalice.

Zaboravio si da su reči samo reči. Mogu se izgovoriti, prećutati, pročitati, napisati i možeš njima, ukoliko su u štampanoj formi, obrisati fleku sa poda. Zamrznutu. Zabrljanu. Izgaženu.

Zaboravio si da je ono drugo drska čulnost, da je sex odlican sport, a orgazam najdublja emocija.

Nisi me razumeo? Ne vidim da je neophodno da me svi razumeju.

Koji je tebi kurac danas?

Meni?

Nijedan!

Bila je ovo sasvim prirodna i logična zamena. Učinjena u dobar čas.

Svetlost je dolazila, sa moje desne strane, kroz prozor koji je bio okrenut zapadu, potpuno poražena. Umirala je par sekundi kasnije na crnoj tastaturi. U tom potpunom porazu leži nadmoćna pobeda.

Ova priča je sigurnosna mreža ka kojoj se obrušava i u koju tone poput briljantnog klovna u propalom cirkusu. Moja senka. Moj odraz. Izgubljena u bajci o Panu pre zilion godina. Samo će je ona spasti da se u svet ne sunovrati kao odronjeni kamen. Ona je sad njena boja i oblik. Ona će je ukrotiti. Primiti u sebe. I njenu ljubav i njeno ludilo i njen beskraj.

Ova priča i moja senka…

Gde si bila kad si mi bila najpotrebnija? Jesi li se pitala gde sam, gde bih mogla biti, dok si ti čamila u sigurnim zidovima prošlosti? Gde si bila kad su me lagali, prevarili, ostavili? Šta si sanjala dok sam ja lutala, saplitala se, padala ? Čime si se hranila dok su mene hranili bahatim i ružnim? Šta si gledala dok su mene ljubili, grebali, sanjali? Zašto se nisi pojavila onda kad su oko mene bile samo Tišina i Praznina?

Ohoho!

Tu si, sad! Vaskrsla. Znači još te zanimam. Dobrodobro. Vrlo dobro. Pojavila si se da kritikuješ i pametuješ, da učestvuješ i pratiš, da me ubediš da odustanem, da zaboravim, a ne shvataš da si sad na neprijateljskoj teritoriji i da ti kovanje plana o ponovnom spektakulatrnom begu neće pomoći.

Ne gledaj me skrhanih krila i molećivih očiju, zatočena. Ne pitaj me što sam pisala i onda kad me niko nije razumeo. Tvoje je bilo da gurneš grumen sreće u tugu. Nadu u moru ubitačne dosade. Ne pitaj zašto sam lakoverno verovala i besramno planirala, Ne pitaj zašto sam hodala i onda kad me niko nije pratio. Nisi ni ti.

Neću biti ni učtiva ni neučtiva. Neću ti reći ništa, samo više nikad nećeš moći da odeš.

Sad znam ono što pre zilion nisam znala. Kad nema vile zvončice da vam ušije senku, ne dozvolite da vam se ista na obične kuke i motike, pocepa i nestane.