Imam li preveliko mišljenje o sebi, pa neke “stvari” smatram uvredom sopstvene racinalnosti, inteligencije i obrazovanosti, verifikovane na nekim prostorima koji se ne zovu “majko Srbijo nauči me reda”? Da li u naslovima blogova, nas običnih smrtnika - neafirmisanih i nepoznatih blogera piše glupača u naslovu?

Da li ste se ikad zapitali ko se krije iza patetičnih, smešnih ili kakvihgod tekstova onih blogera koji nisu popularna i priznata imena nase blogoswere?

Ne morate. Nije potrebno. Sve dok ne rešite, da se iz ovih i onih pobuda, javite nekom od njih na mail sa molbom da vam uradi prikaz i analizu nekog social networking-a.

Smatram da prikaz i analizu takve prirode mogu da urade osobe kompetentne, edukovane i iskustveno nabildovane u sveri social networking-a. Mogu, naravno, da urade i obični useri iz pozicije korisnika sa osvrtom na lično iskustveno~lokalne potrebe i probleme.

Laska, ukoliko vam neko naruči “prikaz” sa takvom pričom. Laska, naravno samo ako niste u mogucnosti da prihvatite pravu prirodu istog….(i kome laskanje treba?)

Laska, zapravo samo u slučaju da dotični zna da ste vi inkompetentni ili ne…

S obzirom da ne zna…Onda vredja. Prvo svoj status web menadžera VIP blogova, drugo moj status običnog blogera.

Sokirana sam, zapravo, otkricem da se to zapravo tako i radi…Jedan od primera te “analize” koja se napise u tri reda kao obicna, glupa, neinventivna reklama (ili zar svi tretiraju buduce korisnike kao maloumne?) kao posledica modernog spama mozete procitati na nekim blog sistemima (lepensky na mojblog).

Da ne tupim previše odgovor bi glasio ovako :

Poštovani,

hvala za pohvale na račun designa mog bloga (koji je toliko u nadarealnom duhu da ga ni apsolventi Akademije umetnosti nisu priznali), kao i za pohvale na račun mojih tekstova, sve iako je, sasvim jasno uočljivo da je poslednji “Srpska blogoswera aka dating 2.0″ tematikom daleko od svih ostalih.

Nažalost, nemam vremena da uradim analizu vašeg social networking-a jer ista zahteva temeljan i višednevni angažman. Preletanje i bacanje pogleda na naslovnu kao i na osnovne kategorije i pisanje o istim, na svom blogu, zarad jeftine reklame, ne radim.

Ukoliko vam je ikakva stručna ili manje stručna analiza i podrška tog tipa potrebna, možete mi se javiti na isti mail (da sad ne komplikujemo) te ću vam cenovnik i specifikaciju usluga dostaviti. Moguće je i da nekim ludim slučajem postignemo neki dogovor, za reklamu na venusu, blogu381 ili nekoj drugoj web desitinaciji koja bi eventualno, vama, ili vašim poslodavcima bila cijna grupa.

Naslov bi, sa podjednakom tačnošću samo malo glomaznije, mogao da glasi i Zašto nam blogovi imaju raličite nazive kad se svi, osim časnih izuzetaka koje u svojoj dvogodišnjoj istoriji blogovanja nisam srela, mogu da zovu: Love me, will you? Iz ove priče bez imalo griže savesti mogu da izuzmem VIP blogove B92 i pojedine IT blogove. Eventualno i one IT or designer wannabe blogove pošto oni osim Love me, will you?, mogu da se zovu i Ja stručnjak~ti boranija or something similar.

Unapred se izvinjavam čitaocima ovog posta za upotrebu stranih reči i izraza, ali biti u trendu i uživati u blagodetima ove nove ere weba 2.0, koju osim minimalazma krasi i puno sjanih novih tendencija, znači i koristiti te strane reči i izraze.

Već duže vreme mi se ova tema kuva i prekuvava i danas kad spomenuh drugarici o čemu bih pisala dobih ovakvo pitanje : Zašto 2.0?

Za nju i one koji su se u net vode uključili kasnije kratko obaveštenje:

• dating 1.0: irc chatovi , icq, dating sajtovi,
• dating 2.0: blogovi, facebook, myspace.

Dragi moji , drage moje dobrodošli (iako su mnogi od vas odavno došli, prošli i otišli) u svet blogovanja, komentara, muvanja, cyber ljubavi, zaljubljivanja, sexa, egzibicionizma, psihičkog promiskiteta, duhovnih i manje duhovnih nadmetanja, krpljenja i kukanja, skeniranja duša i ogoljavanja istih, a sve zarad jedne jedinstvene i svima nama poznate potrebe…daj mi ono što nemam i što ne mogu ni na jedan drugi način da nadjem i dobijem. Ako do sad niste spoznali razloge vašeg blogovanja vreme je…

Sa jednog opšte prihvaćenog socijalnog stanovišta blogovi su ogledalo onoga što smo mi i u realnom svetu, samo olakšano za fizičku dimenziju koja nam u realnom svetu omogućava život, u kome zavisno od naših materijalizacija nismo baš svi jednaki i nemamo svi iste šanse u kominikacijama, ljubavima, druženjima i ostalim manje važnim odnosima.

Jedan od najvažnijh fenomena duševnog života je progresija i regresija libida. Pod progresijom treba shvatiti svakodnevno napredovanje psihološkog fenomena prilagodjavanja. Kao što je poznato prilagodjavanje nije postignuto jednom zauvek, iako je čovek sklon da veruje u tako nešto. To praktično, u slučaju teme ovog posta, izgleda ovako: ako ste pisali i pisali, pa refrešovali i refrešovali i dočekali one koji vas čitaju i kometarišu onda morate to raditi i vi. Čitati i komentarisati. Prosta uslovno~posledična spona, koja će vam pre ili kasnije, sa nekim, omogućiti ono što vam je potrebno.

Ili …zar ste mislili da nije očigledno i vidljivo da pisanjem postova sadržine gde ste bili, šta ste radili, kad ste piškili i kakili (usput ste se još i iščudjavali i opravdavali sa “kome je to još interesantno”)…ili opisivanjem bog zna kakvih psihičko emotivnih stanja ….ili pisanjem aktuelnih, zabavnih postova poznatih kao “ja ću vas zabaviti kad već niko drugi nije”… zapravo tražite, ljubav, pažnju, prijatelje, metafizčke katastrofe, internu slavu, sexsulane avanture, obožavatelje, ljude i pojave koje će vas lako i brzo izvući iz bednih gradova, smešnih brakova i dosadnih života? Zar ste mislili da niko nije video da blejite u countere i očekujete komentare, ne bi li vam oni bar na tren ulepšali dan? Da blogovanje dopunjujete msn~om, facebookom, twiterom, digovanjem i bog zna čime? Ili vam je zapravo samo malo dosadno, pa bi sa svetom da podelite svoje misli i pisanije?

Eh….Ako se jednog jutra probudite i shvatite da toga više nema ili se nešto promenilo …ili nema inspiracija za pisanje, nema komentatora, ljudi sa kojim chatujete i koji su na ove ili one načine u nekim korisno~emotivnim vezama sa vama znajte da je to sasvim prirodan proces koji se ogleda u borbi suprotnosti, promenama okolnosti, gubitka vrednosti, a koji stvara regresiju libida.

Šta vam je onda činiti….Možete da patite, kukate, okrećete krug ponovo, tažite i sanjate, a možete i da neke od vaših sjajnih komunikacija spustite u real life i proverite kako je vreme trenutno u vašem gradu i šta se ovih dana prodaje na pijaci… Možda, ipak, da krenete novi krug u polubajkovitom svetu ako za ovo prvo nemate hrabrosti….

Svima onima čije sam emocije i odnose saznala na ove ili one trivijalne i manje trivijalne načine od Makedonije preko, Boljevca, Bora, Beograda, Vršca, Novog Sada, Minhena, Amsterdama, Velike Britanije, Philadephije, Michigena, Californije do novog Zelanda: Budite ono što jeste i tražite ono što vam treba, sa kofama hladne vode pored sebe, i sa jednom surovom istinom, ako niste osetili real i ako niste spremni na reality check, ne verujete, ne tvrdite ništa i ne uzimajte sve zdravo za gotovo, samo uživajte u novim tehničko tehnološkim dostignućima koja su nam omogućila da budem u kontaku.

Onima koji me ne poznaju dovoljno, pa su se zbog ovog posta, uvredili, povredili i osetili neosnovano prozvanim ….Reče jednom jedna moja net “ljubav”(možda sam i cinična), koja se završila jednim običnim upoznavnjem u real life i neobično’neprijatnim komplikacijama:

Kod tebe je još uvek tanka linija izmedju šale i zbilje.

Tišina i samo jedna rečenica koja je zauvek oparala tu tišinu…
“Hoćeš da mi pružiš ruku da te uhvatim ili ceš sama da mi kažeš?”
Pružila sam levu ruku. Polako je spustio svoj dlan u moj i stegao ga.

Subota posle, hiljadam kilometara daleko, nastavio si da hodaš svojim životom, ritmom koji je unapred isplaniran, posetama koje su davno najavljene, koracima kojima si znao pravac i moje postojanje nije moglo da ih promeni. Ja sam uradila to isto. Nije to bespomocnost, nije nemoć, nije ni zavistnost od planava i navika, nije ni materijalna nemogućnost, to je čekanje da osvane ono jutro kad ćes znati koje je boje ta prokleta kiša…
Preskakla sam misli. Sekla ih. Kucala svaku stotu, bojeci se da ne napravim šareni vašar proizvoda koji su na rasprodaji. Bajke napravimo jer neko dete u nama nije odraslo i jos uvek veruje u soulmate. U bajke verujemo kad stvari koje nam se dešavaju ne umemo raciom da objasnimo. Ili nećemo jer bi smo iste samleli u vrednosnim i moralnim mlinovima.
Nisam zaljubljena. Ne volim te. Ne nedoštajes mi. Nisi moj, pitanje ti je bilo na mestu.
Ne interesuje me s kim si, šta radiš, kakao se osećaš, da li ti je noćas bilo hladno. Sve su to su tričarije .
Nije me briga što sam sve moguće izlizane reči iskoristila da ti dokažem, pokažem i omogucim da shvatiš. Vrag više s tim izlizanim rečima. Izlizane su samo za one koje za svoje reči nemaju pokriće u ….bankama, jel…

Ustala sam , besno obukla jaknu, zalupila vratima od stana da se treslo od prizemlja do potkrovlja, istrčala par stepenica dok me je komšinica zabezeknuto gledala. Zakačila sam šal za ulazna vrata, ispustila kljucevo od kola, koji su se odbili od beton i proizveli rdjav piskav zvuk.
Pokupila kljuceve, ušla u svoju alfu i odvezla se na na pumpu da operem i usisam auto kad već sebe ne mogu.
Kad li ce ove hebene prodavačice shvatiti da kad tražim dva žetona za pranje da su mi dva zaista i potrebna.