Šta čitam, šta pišem
Filed Under (Life goes on....) by laluve on 19-06-2008
Ne volim da u likovima u priči koju čitam, prepoznam osobu iz piščeve okoline, jer odiše zemnim i prolaznim, ma koliko bila inspirativna. Direktne inspiracije valja stilizovati. Stilizacija i služi da bi napravila otklon koji znači odustajanje od presude i sankcije, kao i branu od utapanja objekta u svakodnevno, zato što imamo običaj da ono što je svakodnevno smatramo normalnim, samim tim i prihvatljivim, ma koliko to nešto bilo pogubno, regresivno ili samo neestetsko.
Volim apstrakcije. Ne znam šta znači apstraktno u književnosti, ali recimo da u likovnim umetnostima znači odsustvo figuracije, a u logici izdvajanje opšteg i bitnog na uštrb pojedninačnog i pratećeg, te mi postaje jasno da je pripisivanje magijskih svojstva detaljima, uzročnostima, zakonitostima i preslikavanje očigledne stvarnosti, ono što mi smeta u književnosti prošlih vremena (ne znam kad su ta vremena počela, niti kada su se završila, niti kada su počela vremena koja i dalje traju) i koju više ne mogu da čitam.
Možda sva zbivanja i svi procesi imaju svoje zakonitosti, ali nije na piscu da ih prikazuje, jer ko može da tvrdi da poznaje te zakonitosti i da ako i neko poznaje, da su one ispravne. Pošto i apstraktno može i mora da bude uverljivo, mora da postoji i orudje koje nam pomaže u tome. Verujem da je to otvorenost ili kako su se se nekad izražavali, iskrenost. Osvajanje tog orudja predmet je sasvim drugačije literature, a ono što sam htela da kažem, je da ako smo iskreni, priznaćemo da ne možemo da proniknemo ni u mali deo zakonitosti kojima smo okruženi, pa je bolje da ih ni ne potežemo. Zbogom realisti, moralisti, modernisti, humanisti, klasicisti, naturalisti, nadrealalisti, ekspresionisti, pojavite se samo ako vas bašbaš hitno zovem u pomoć.
Teško mi je da se setim teksta koji mi se svideo, a da se ne zbiva u nekom ili iz nečije perspektive. Zato i ne čitam o poljodelstvu, instant’eliksiri savetovalištima, o sportu i sportskim tračevima. Ne čitam, više, tekstove koju u svom sadržaju imaju više od 10 posto opisa profesionalnih delatnosti, kućnih poslova, oblačenja, seksulanih prizora, ašikovanja, narodnih običaja, političkih teorija, citata, nepreciznosti ili opisa dela inih umetnosti.
Šta čitam i šta pišem… Kako i gde se to promenilo, a jeste, ne znam, znam samo da sam poput mnogih bila opasana predrasudama.
Ne,ne tvrdim da sam se baš svih lako rešila, ali neke su valjda otišle. Počela sam da čitam one koji imaju dozu epske bahatosti, a da pišem oslobodjena predrasuda tipa
jednostavan čovek nije obrazovan,
neobrazovan čovek nije ugladjen,
neugladjen čovek nije progresivan,
regresivan čovek koristan,
beskoristan čovek nije moralan,
nemoralan čovek nije društven,
nedruštven čovek nije human,
nehuman čovek nije poželjan,
nepoželjnom čoveku nije mesto Ovde, uklonite ga!
Uklonite jednostavnog čoveka! Uz ovo Malo patetike i stereotipnih neosofizama htela sam da kažem koliko su mi mrske, trenutno negativne premise i kako sam ustvari svo vreme htela da pišem o onome što volim, ali eto opet sam se saplela o konfuznost, alegoriju, apstraktno…
Ovaj tekst pokazuje koliko volim da zbrzam nešto kada mi nije jasno šta treba da radim i kad nisam sposobna da uzmem stvar u svoje ruke i da kažem jasno glasno i obično:
Ne, nisam pisac ali pisala jesam. Gomile. Tone. Mesecima. U mojim pričama su se mnogi prepoznali ili prepoznali nekog iz moje okoline. Gotovo redovno, Pogresno. Preko reda i smisla.
Možda sam, ipak, bila, ponekad, dovoljno otvorena i dovoljno apstraktna, da saopštim ono što na druge i lepše načine nisam mogla, a da istovremeno poklonim, preko reda, nekima nešto drgačije. Manje apstraktno. I sve to bez koriščenja, reči iz palete, govana, shitova, tresheva, sranja….
Ludo i sumanuto, da, ali je baš tako bilo i kad sam ja otimala ono što su neki, dok su stvarali harmoniju, pisali.
samo to…
Neeeeeeego, ne pitah te, imaš li plave oči?
I da, nisu oči u pitanju.
Boja je. I u čitanju i u pisanju.
