Čista poezija

Suviše jednostavno, neprilično, nedolično. Izgledalo je kao pogrešno razmišljanje i dobar znak.

Blaga siva magla spustila se niz stropove sobe. Da li je svako budjenje takvo ili su to samo odjeci prvog i poslednjeg straha.  Žmurila sam. Nisam se usudjivala da pogledam u mrak.  Pogled sam noćas, mogla da kontrolišem. Eto bar nešto. Mrak nisam. Ni vreme. U mraku zapravo nema vremena, samo ogromni bezvremenski kovitlac misli koji obično nestane kad svane.

Kako obrisati misli, koje se svakodnevno, nevoljno, bez poziva, bez povoda, cilja i razloga, uporno, javljaju? Možda brisanje nije odgovarajuća radnja, moguće pre sprečavanje opsednutosti. Da li je to opsednutost?

Pokušavam, krišom u mraku, pipajući prste da prebrojim koje su to stvari, ljudi, dogadjaji, želje ili nadanja upakovane u jednu istu misao, koje se svakog dana jave tako. Ne one tipa, gladna sam, žedna sam, piški mi se, trebaju mi cigarete, voda i slično. Vrtim prste ali mi brojanje ne ide- svaka druga mi izgleda normalno. Tipa pomislim na majku ili decu, gde su kako su šta rade, pomislim na pare koje nisu stigle ili račun za struju koji nije plaćen ali to je u redu…i svaka misao je u redu, sve iako se tako periodično (perioda približno jendaka 24h) ponavljaju, do te koja me muči i za koju opravdanje nemam.

Ta me…

Nervira me, sputava me, guši me, unazadjuje me, sludjuje me, degradira me, nezasluženo se uvukla ili bar nezaslužno traje danima, mesecima, a i godine su tu i ne možeš je se otresti kao pas buva. E hebale me buve u mraku, u noći, po magli bez mesečine. A žmurim, još uvek kao da ću time da dokažem da imam višak vremena, višak prostora, višak mraka i manjak koječega.

Ne otvaram oči, vrtim se i dalje po krevetu boreći se sa sobom i željom da ne ustanem i ne istričim na ovaj mraz, ne bi li me otreznilo čitavih minus 11. Pila nisam.

I šta sam ustvari htela da kažem…i napišem. Ništa drugo do da istu (misao) ne smem da napišem, da izgorovim, da opišem.

Pa ljudski je ne suočiti se, mada bih sada sve one koji se nisu suočavali, a čije suočavanje je direktno ili indirektno uticalo na moj život, najdradije, izubijala od batina.

I da…

Da racionalizujem sama sa sobom, probala ~nije pomoglo.

I tu je negde u poslednjim redovima odgovor.

Moguće da sam mentalno obolela ili da sebi noćas zvučim tako. Ali to je već pitanje koje se niže u niz pitanja, a ne bih da se zadavim njima, sve iako noćas izgledaju kao milovanje najdražih ruku.

Believe in your dreams, and they will believe in you…

Dvoumila sam se. To dvoumljenje se vuklo za mnom celog dana. Nije čekalo prolazak vremena, nije žurilo, samo se tako vuklo. Na jednoj strani je bilo odraditi i napisati nekakve čestitke za NG a na drugoj, preskočiti izlizano i isprazno, iako ništa nije ni izlizano ni isprazno kad je od srca, mada ume da deluje. Bar ljudima kontrolorima.

Onda sam shvatila da to dvoumljenje i te dve strane ne isključuju jedna drugu. Meni je valjda danas odgovaralo da ih tako podesim. Ja sam rešila da u novoj pronadjem neku treću sebe, ove dve mi nisu dovoljne a i eto preventive radi, da me ne uhvati Stokholmski sindrom.

Vama ostavljam ovaj kratak film umesto čestitke.

…. Everything you had only imagined, will become real. For what we imagined, exists and lives in the  world of dreams.

Umesto maila na koji nisam imala snage da odgovorim…bar ne večeras

To je onaj bedan osećaj zaustavljanja, kašljanja, saplitanja, kao ništa više ne ide, nikako da se nešto pokrene, nikako da krene bolje, nikako da dočekam to bolje, planirano, čekano mesecima, sutra kao ostvarenje nekih nadanja, gomile napora, rada, sranja  i odricanja. I onda svane to sutra i sjebe te. Može i gore. Pa ti vidi, što si kukao i kako si smeo i vrati na ono juče ako smeš i ako možeš.

A ne mogu. I ne bi kukala, da su mi rekli da može i gore. I opet čekam sutra…i grizem se za jezik da ne kažem…Jebem ti decembar i sve nadolazeće praznike i glupavu agoniju oko njih zajedno, sa svima onima koji mogu da se raduju…

ali kao neću

nek su ovu samo bedni dani u kojima mi je to što sam bolesna najmanji problem, kao predznak za one u kojima ću moći da se radujem

I zato ne pitaj me što me nema. Bolje ovih dana da me nema da ne trujem ovako…