Bez stila, seljački i glupavo. Kao da je nekad bilo drugačije.
Umorno, dezorjentisano i blesavo. Bez teatralnosti i ikakve želje da od ovoga ispadne pričamtipriču.
Ko je pročitao, pročitao.
Ko je razumeo, razumeo.
Ko se oglasio, oglasio se.
Ko je odustao, davno odustao.
A i bio je sklon tome…
Što sam imala da kažem, rekla. Moguće i više od toga.
I od mene, pa je dosta.
Dodju nekad i ona vremena
za ćutanje.
Sutra ću prestati da pušim
i sanjam,
zaboraviću i objasniću
umesiću i postaviti
i ono što je meni očigledno
postaće i tebi.
Odgovor na pitanje čemu služi srce
biće:
služi
da lupeta kad trčiš dok hodaš,
da preskače dok govoriš što ne moraš,
da stane kad radiš što ne smeš.
No, ti ćeš drsko i samouvereno, sajlama i mašnicama uviti sve umešeno
te će tvoje očigledno postati moje
i ja ću na sva postavljena pitanja
odgovoriti
nikad.
Nego, nisam ti rekla jer nisi ni pitao,
da bi bio nešto moje
i da toplina ruku razbije izmorenost
moraš da, kao i svi mistici ( Rasel, recimo) shvatiš
da je svet koji možemo videti i dotaknuti samo puka iluzija i da
je stvarni svet potpuno drugačiji.
Fali tu kumulativne logike
kao što onom sutra fali gradivni pridev.
Bila je sklupčana na podu. Poput mrtve zelene zmije. Nije spavala. Gledala je u njegove korake. Ćutala. Kako da mu otkrije kad je vreme da se ode iz nečijeg života? Nije umela rečima da opiše trenutak u kome počinju da se zatvoreni snovi slivaju iz početka. Ipak je otvorila usta. Reči su oticale.
O, da, tako je. Nikad ne znaš sasvim sigurno. Nagadjaš. Konstruišeš. Pa, slomiš konstrukciju. Otići ili ostati. Da li, zaista misliš da može bez odgovora? Da li je u pitanju nešto određeno ili ti se, samo tako, odlazi nekud, negde, nigde?
Ništa posebno određeno. Samo da odem. To mi je palo na pamet.
Od koga? Od sebe? Od nje? Od sveta?
Ćutanje. Pomerila je nogu koja je počela da trne.
Nekad odeš zato što su i drugi otišli.
Ponovo se u tom ćutanju nastanilo njegovo mumlanje i njegovi usitnjeni koraci.
Nemoj mene petljati u to… Hajde sam. Morala sam i ja mnogo puta.
On je stajo ne mičući se. Zatim se okrenu i izađe. Preneražen. Nebo nad njim počelo je tiradu ispraznih očiju i ružnog, izobličenog lica. Onda se stvorila ulica. I ljudi. I predeo. I svetlo. Čulno svetlo.
Kao da se čitav predao pretvorio u precizan crtež, sličan skici mašine s priloženim uputstvom za upotrebu, koje mu je objašnjavalo šta da čini. Njegov um je očajnički žudeo za sidrištem, hvatao se za detalje kao za slamku. Imenovao je sve što mi se našlo u viokrugu. Put. Kamenje. Asfalt. Nebo. Betonska zgrada. Zelena klupa.
Put. Kamenje. Asfalt. Nebo. Betonska zgrada. Zelena klupa.
Sapleo se o kosača lokalnog šipražja. Onog gradskog što nabuja u aprili. Sapleo se o gumene opanke i vunene čarape. Na plus dvadesetšest.
Video je ženu iz susedne zgrade. Svakoga dana je vidjao. Dvoje male dece upletene u njene noge. Stajala je pored klupe. Jedno dete je ležalo na klupi. Mumlalo. Mlatilo rukama. Rodjeno bez očiju. Nova nada u zloj sudbini…neće videti ružnoću zlih ljudi kojima se, dok govore, pljuvačka sliva po koži. Po očima i ustima. Sliva se i dok ne govore. Dobro je što to nikad neće videti. I to je nešto.
Neutešno.
Nije se osvrtao.
Kako su smešni ti odlasci. I tragedije koje stvaramo, bespotrebno. I život koji pravimo jadnim. Nedopostivo. Sramno. Jalovo.Ne treba se tešiti tudjim zlim kobima. Ni vidljivim, ni ne vidljivim.
Hitao je dalje. O, kako bi sjajno bilo ustati, svakog jutra, sa novim nahranjenim optimizmom i skakati po sopstvenom krevetu u ritmu muzike koja se čuje iz isključenog radija. Biće da to mogu operisani od očekivanja. Život dovoljan životu. Da smo svi ludi, svet bi bio na korak do savršenstva.
Skica mašine poče da se muti. Jasne linije postadoše zamrljanje. Uputsva besmislena. Tama se zgusnula. Došla niotkuda. Postala lepljiva. Probijao se kroz nju sa naporom kao da pliva kroz vodu. Put mu je krenuo u susret.
