Strah

Ne mešaj se, ne uplići, ne ubacuj, ne proveravaj, ne priključuj, ne prihvataj.

Nisu ti potrebne destruktivne disciplinske metode.

Slušaj.

Ne govori, ne propovedaj, ne pitaj, ne prosudjuj, ne preti, ne savetuj, ne uveravaj.

Osećanja su prolazna i ma kakva i kolika da su i ma koliko se istinski trudili da ih sačuvamo, ona nestanu. Ostane samo sećanje na njih.

Nekad ni to.

Dok bundeve spavaju

Zove me, zorom, negde oko sedam pola osam, na putu od kuće do škole, moj veliki prijatelj iz jedne prekookenakse, prijateljske nam zemlje, koji se nije javljao mesecima.

Polubunovna, sjebana, upetljana i nadrkana javim se ja njemu i pitam ga, bez dobro jutro-dobro veče, koji je tebi q da se javljas u zlo doba, gde Gori?

Uznimeran sam, veli on, čitao sam danas kod tebe na blogu, neki tekst i zabrnut sam za tebe..

Kakav tekst, o čemu ovaj priča, gde se  neko zove zorom zbog tekstova. Odgovorim, ja njemu

e, sad sam u frci, neka dečurlija oko mene, zvonilo je za početak časa, kasnim, čoveče, ne mog’ sad da ti objašnjavam, javim ti se posle.

Dušo, zbori on nežno, ajde iskuliraj, pa mi se obavezno javi.

E, dabome, da se javim, kako da neću, ajd zdravo.

Pošto mi je mrsko da se sad javim i budim čoveka, u ovo doba, nije da bi se on ljutio, al’ nisam sigurna dal’ žena mu bi,  pišem mu kratko objašnjenje.

Pazi ovako… Čini mi se, vekovima, vuk sa ovcom nešto ima…Ne, nije to, nego…

Čini mi se da su rupe u matrixu! Nestaju komentari, nestaju i čitavi postovi, ne stižu mailovi koje očekujete, a koje ste zaslužili,  poruke… Jedna vrlo zabrinjavajuća situacija. Nezgodno, uznemiravajuće, bogami. Mada, kad bolje razmislim, a ja to obično radim uz težak napor i ogromnu količinu kofeina, pošto sam popila drugu jutarnju kafu i odustala, privremeno, od posla i mozganja kakozaraditizahleb i ostalo… Moz’ biti i da nisu rupe (crne, bele i ostale) nego nešto drugo.

Prvo zato što nije nestalo, nego se pojavilo, a drugo, ne znam šta je drugo…

U svakom slučaju misteriju sam otkrila. (Nisam Tajnu boze me se sakloni…)

Elem, došla sinoć , negde oko 22h, Milica, komšinica. Dobro, nije baš komšinica, stanuje dve ulice iznad, al’ meni sve komšiluk u bgd-u. Čovek kad ima široke vidike, sve mu na dohvat. I tako… Moli ona mene da joj napišem nešto, onako kako ja umem, ima veli ona, pismeni sastav iz srpskog jezika a profanka neka, matora usedelica, romantičarka, tinejdzerka zarobljena u telu podebele gospodje-gospodjice…pa eto, da ja napisem nešto, nekako, da zvuči kao neki od onih moji udrime-rasplači-ugušime-nečitajme, tekstova koje samo takve i čitaju , profanke, naravno, a i one jadne teško izdrže do kraja, zbog navale emocija i suza.

Kažem, ja, dobro Milice, da napišemo (ne persiram ja to sama sebi nego, da mi Mica malo pomogne, nije u redu da sve bude moje, nije mala stvar srpski jezik, da je engleski ne bi mi, baš to tako teško palo). Koja tema, pitam ja nju i šta se tu promenilo tokom ovih godina u moje vreme se To zvalo pisani sastav iz maternjeg jezika.

Kikoće se Mica, kaže tema-Najštrasnija avantura ovoga sveta je sresti samog sebe, ajd piši, pls, moram u 12 da se nadjem sa drugaricom.

Kakva tema, idi! Kako oni jadni da napišu kako je sresti samog sebe, kad je i meni to promaklo … al’ dobro laku ću ja to, kakva god da je tema, situcija i slično, ja uvek pišem, radim, kako mi dodje i uvek nekako završim kako mi odgovara.

E,  dragi moji, nije tema, drugo mene zabrinjava. U moje vreme (o, Boze, neeeeeeee, zvučim kao moja majka) se u 12 dolazilo kući, posle toga su te pretvarali u budnevu, pa ti nije ni bilo da šetnje sa drugaricom i ostalima. I tako,

malo se ja tu šokiram,malo sam se i nećkala al’ ma kraju prionem na pos’o. Pisala sam, negde brat bratu do ponoći, ponesena, ušuskana, zadovoljna, pustila muziku, udobno se namestila, dok je Milica, kuckala sms-ove i saradjivala, klimajući glavom i ponekad dobacujući, e cool, super, extra, ajd’ požuri, te sam nekako,  na jevdite jade uspela da završim tu pisaniju. Osmislila sam čak i jednu lepu forumu 4X4, inspirisana brojem IV iz četvrte dimenzije. Nije ni proza, a nije ni poezija. Nije baš 5-7-5 syllable count, a i daleko je od haiku, al’ mož’ da prodje. Garant.

Jelte.

Ode Mica zadovoljna, kaže otkinuće debela.

E sad,kakve sve to veze ima… pa… moz’ bit da sam tako zblanuta, bunovna, opijena,  ponesena emocijama, izgubljena u nekim svojim fikcijama, pogrešno pritiskala dugmiće, jer sam u nedostatku drugog editora, koristila svoj Wp. Ovaj ovdI. I verovatno sam umesto print, jer Mica, je naravno, to morala danas da prepiše, a da nosi monitor nije bilo zgodno, kiknula na ono drugo (ne mogu se setim kako se zove)

i onda  je moj veliki prijatelj, a vrlo lako moguće  i poneko od vas, čitao ( i koje Trebao i ko nije), micin pisano-pismeni sastav iz maternjeg nam jezika, u vreme, dok bundeve spavaju.

verovatno.

IV dimenzija

Koračam bez oklevanja, obuzeta nečim neodljivim, osvetljena ispunjenjem željenog, isceljena od dugo čekanog a neostvarenog.

Nisi ti. Ti si samo trenutna prolazna materijalizacija mog viševekovnog sna zarobljen i vlažan u toplini utrobe koja te čuva i štiti od oluja koje stvaram, sa ogradama koje nikad neću skinuti, sa dlanovima koje nikad neću dodirnuti. Pohranjen u mudrosti životarenja po svaku cenu, pragmatičan, neizmerno harizmatičan, ponekad delatan ali nikad istinit.

Eksploatisan si i izrabljen, bukvalno i apsolutno svojim ograničenim izborima. Ja sam ti stvorila andjeoski veo, ja  bih te izlečila i dala ono što ti nedostaje i čini te faličnim da sam uspela  da te izvučem iz žakrzljalih relacija dobro jutro-laku noć i iz svih doza koje si sebi servirao najmanje četiri puta dnevno.

Da sam uspela, ali…

No, nisam, jer Ti si vec u vazduhu, vec si skočio. Ne mogu te zaustaviti i vratiti na početak da bi ponovo skočio ka nekom boljem cilju. I pasti moraš, pre ili kasnije. Pitanje samo kad ce se taj pad desiti. I hoću li ja znati za njega.

Ne postoji idealni poredak, ne postoje izbori koji su beskopromisni. Ne postoji sloboda u kojoj biramo neizbežnost, biramo zaista i ono što izaberemo postane neižbezno.

Ne postoji ali postoje. Povremeno su nam potrebni takvi svetovi i mi ih stvaramo. Ko ume. I ko zna da zaustavi deset sekundi u par dana ili par meseci.

Nema ništa opasnije od fatalnosti, kad obrišes sva ograničenja, sve blokade, sve sprege, kad sve racionalno nemoguće postane moguće, kad nijedna kost nije u grlu.

I nista čarobnije od Tajne.