Cras ingens iterabimus aequor… |

Ljubav nisu iluzije, ljubav je ono što možeš, umeš i hoćeš da dodirneš i ono što je pored tebe. Ljubav je kad te neko voli onakvog kakav si. Kad te voli i kad si izgubljen i u zabludi i oblacima i miljama daleko. Iako nekad ne vidiš to očigledno, ne znači da isto ne postoji….Moj život je samo moja priča i koliko je ona vredna i šta imam i koliko daleko mogu iz ovog bloga teško da ćete saznati….

ili

The blog is closed

Ti susreti, tvoji i moji, u Beogradu, ličili su, kad malo bolje razmislim, na našu priču. Reći, a ne reći, napraviti misteriju, bar polu misteriju…Bilo mi je lepo. Uznemiravalo me, urnisalo, teralo na razmišljanje, tera i sad, ali ne tako i ne tako razarajuće. Samo se roje misli i pitanja i hiljadu zašto. Nema zato. Trudim se da ne mislim, da živim i da ne zaboravim da dišem.
Da li si se onog petka, na lep i sunčan dan, tresao od hladnoće zbog petstokeca na suvo ili su neki drugi strahovi bili u pitanju?
Srušili smo iluziju? Da li je bila iluzija? Odlučili smo?Jesmo li? Hoću li saznati razloge takve odluke? Hoću li ikad saznati?
Hoćeš li moći da podneseš svu suštinu svoje duše, a da prethodno nisi uspeo da izmeriš njenu zapreminu?

Ako sad, posle svega što se desilo, posle kraja i u vreme ćutanja izmedju tebe i mene, nisi bolno razbijen, ako si uspeo da nastaviš da živiš onako kako si živeo, bez trzaja, bez snova, bez noćnih mora…Ako me prezireš, ako si razočaran, ako me mrziš, ako ništa ne osećaš osim činjenice da si me izgubio a ista te ne dotiče…Ako se bez sete setiš mene ili me se uopšte ne setiš, ako si ubedio sebe i druge da sve to nije ono što smo mislili i osećali da jeste, ako svoju igru plusa i minusa igraš sa osmehom, ako ti je tamo gde si se vratio bolje nego što je bilo pre, ako si prevazišao lelujave sukobe entiteta….Ako sam ja postala projekcija ideje koja se rasprasla, nestala ugasila….Ako ti je let preko Atlantika bio pravo olakšanje. Ako si napravio (ili je već bio napravljen) koncept svog života kao dve odvojene celine ~ misliti i osećati , a to su neodvojive celine, kao proton i neutron i njihovo odvajanje stvara upravo ono što stvara odvajanje p~n….Ako možeš da ovo ne čitaš, da nestaneš sa lica i naličja zemlje…

Onda sam ja sve ovo u četrdeset postova sama sa sobom u svojoj glavi izmislila, umesila, napravila, sanjala i onda je vreme (ako nije isto već prošlo) da se vratim kući u Moju Ameriku i da kad prestanem da budem sanjar ili ako to već nepopravljivo jesam (ova priča to ne poriče) postanem pisac , uz dobrog lektora naravno…

Jer ako sam ovo uspela da izmislim, preuveličam ili dam sudbinsku dimenziju, a u istu ne verujem jer su mi daleka istočnjačka shvatanja da sudbinske stvari ograniče samu prirodu čoveka, onda ću uspeti još mnogo toga…

Ne želim da stvorim auru tragične sudbine.
Ne mogu da budem ničiji replikant.
Neću da pokušate da me falsifikujete. Tužiću vas za zloupotrebu intelektualne svojine.
Da li su oba života, tvoj i moj, na neki način pogrešna?

Digla sam ruke od prepravljanja sveta
od ubeđivanja ljudi, pa i tebe, da je crno- crno, a belo - belo. Sve što sam rekla u 39 postova, rekla sam, napisala, kako sam tad osećala , pa vi mi sudite zbog toga i nazivajte isto kako god. Svejedno mi je…

Da li mi treba emotivno vremenska distanca? Mmm…Ne znam, šta mi treba. Želim samo da mi prodju ove fantomske temperature. Samo to za sad. Ni manje ni više.

E, da, razumem ja vas što čuvate vaše sigurne i stabilne, realne žiovte. Ali vas ne podržavam. Hebiga, možda me sutra više ne bude, pa bi da budem sigurna da nešto zarad nečega nisam propustila. Da nisam vagala, da sam išla srcem. Da sam možda srcem i pogrešila. Sa istim tim srcem sam sad ovde gde jesam, pa vi vidite kako to ide u zivotu….