Odjava…

Možda glup naziv, jer nisam se zapravo nigde ni prijavljivala, čemu sad odjava ali…

Odjava iz više razloga: recimo zato što sva moja patetika ne može da pokrije gramatičke, pravopisne greške i moju polupismenost sa ovog bloga, pa je red da to “sredim”. Glup razlog, nije to u pitanju, to sam mogla i u hodu…

Ustvari, postoji vreme za pisanje i vreme za ćutanje. Vreme za akcije i vreme za reakcije. Vreme za kule u vazduhu i vreme da se iste sruše ili postava na temelje. Postoji mnogo toga ali sam rešila da više ne pametujem i od mene mnogo je …

Ja odoh da uživam u svom gradu, u aprilu, a svima onima koji ovih dana, rade, želim Srećan i uspešan rad.
Onima koji ovih dana čekaju, želim radost dočekanog, onima koji ovih dana lete, želim let bez vetra.
Onima koji su tužni želim da što pre prestanu da takvi budu , onima koji su bolesni da ozdrave što pre.
Onima koji koji ovih dana putuju želim mirno more, onima koji vole želim da vole još više, dublje i jače.
Onima koji su ovih dana rešili da menjaju mnogo toga, želim promene na bolje.
Onima koje nisam u ovom ludom nabrajanju spomenula želim ono što sebi najviše žele ovih dana….
A sebi želim samo jedno: jedan sjajan osmeh, bezvučni vrisak i taj jedan trenutak saznanja da je osim mene i moj grad ispunjen tobom.

Radost je preslaba reč…

Kad imate nekog ili nešto sto vam hrani dušu i što vas usrećuje onda iz naizgled bezizlaznih stanja, stvorite nadu, smejate se, radujete se i verujete da je lako i jednostavno ostvariti ono što dugo i jako želite i to u najživlje rascvetanim bojama. Vrištala bi od toga. Kad imate sa kim onda je daljina ukrotiva kategorija i onda jedan razgovor odnese svu tugu i nemoć…Kad imate s kim onda, ne baš brzo, ali naučite da previše pitanja ne znači previše odgovora i da je bolje ne pitati i obuzdati svoju radoznalost, svesti na najmanju moguću meru ili bar osetiti trenutak kad ćutati i odgovore ćete dobiti baš onda i onako kako treba.
Ne morate laskati, moliti, krotiti, pretiti, histerisati, nista samo budite ono što jeste i doći će samo u vidu, zamlate, vrtiguza, humoriste, trovača (čije trovanje je sladje od najsladje čokolade sa bademom), u vidu otvorenosti i iskrenosti a istovremeno zamotano do bola i tajanstveno do iznemoglosti. I da light motiv ovih tekstova…Kod mene tako a kod vas ne znam kako.

Za one koji se pitaju kako moji dani osciluju po amplitudi od minus beskonacno do plus beskonačno, a koji nisu shvatili sekunde i minute u mom život samo da kažem, meni je zaista prirodno da nosim u sebi nešto od dana koji su prošli i isto tako prirodno da mislim o budućnosti ali sam uglavnom, glavom, telom, srcem i razumom u sadašnjem trenutku…a taj trenutak je nekad ovakav nekad onakav…tako to ide…

I da, čekam ja isto što i ti, drhtim od toga, da Vidim na tvom licu, sve ono što si rečima uspeo da sakriješ i da od tvojih pokreta napravim konačan oblik onoga što sam čekala, tražila, našla ili kako god da bude…i da ti to kažem bez uvoda, objašnjena, bez zaključka i svrhe a mogu i da odćutim…
Da se vratim meterologiji s početka ove priče, prognoza vremena za zadnjih par dana aprila, za Beograd: sunčano, sa povremenom pojavom oblačnosti, najniža dnevna temperatura 12 stepena C, a najviša 28 stepena C. Za oluje i sve oko njih trenuto podaci nedostupni.

Trenutna slabost

E sad, ja bih vam rado rekla hebeti se (kao sad sam ja nešto besna na sebe i ceo svet), ali to nije u skladu duha ove moje pisanije ali je svako u skladu mišljenja koje neki ljudi koji me dugo godina znaju i tvrde da me poznaju, umeju da kazu: “Ne postoji u srpskom jeziku reč koja bolje opisuje tvoju narav od reči bitchy.”

Lažu ljudi, daju olako izjave. Koriste strane reči kad nemaju sluha za ove druge. U mladosti sam mislila (mada, jelte nisam sad u starosti, da se razmemo) da je laž strašna sudba i prezirala one koje lažu. Isto tako sam prezirala i one kojima sopstvene reči nisu vrednije od papirnih ubrusa ili jeftinog toalet papira i služe za jednokratnu upotrebu. Dok se okreneš a oni već ne znaju šta su rekli i zašto.

Kasnije sam shvatila da ima laži i laži. Izjava i izjava. Reči i reči. I da nekako sve njih moram razlikovati po prirodi, poreklu i cilju. I nekako naučila da olako ne osudjujem, ne imenujem, ne stavljam etikete i ne opisujem, i da je najmanje onih laži i onih reči koje su svesno i sračunato upućene zarad neke koristi (isključujem političare iz ove priče). Zvuči nestvarno ali je tako. I da, najopasnije od svega je u upustiti se u utvrdjivanje čiste istine i kažnjavanje laži…Jedno je sigurno, naučila sam da prepoznam da ima ljudi čije su reči kao suvo zlato, niti ih olako koriste, niti se često služe lažima, ako baš moraju da slažu a i iako ne moraju oni radje prećute.
Zašto sad ovako? Ulični žargon sa početka, posle pametovanja na nivou lokalnog mudraca. Kao da sam edukovana za matematičke i transakcione analize..
Zato što se Ovo u mom životu naziva: niti mogu da utičem na sebe, niti na druge , kao da sad ja preko noći mogu da izmenim svoje trenutno stanje….( Nizak udarac za mene, zar ne?). Iliti kao da je neko stavio pred mene triatlon u ugurao me preko reda na olimpijadu. U sve tri discipline sam blagi užas, sa vodom sam posvadjana (služi mi da je pijem, gledam i uživam), biciklizam je na nivou kad baš moram i onda redovno nažuljam trtičnu kost, a trčim samo na traci i kad bežim u životu od sebe i ljudi, znači retko ili nikako.
Mrzim kad sam bolesna. Eto zato.