Prazan prostor

Previše analiziram i mnogo komplikujem. Postavljam suvišna pitanja, na svakom ćošku, nesnosna sam. Toliko nesnosna da čak i oni kojima je iole stalo imaju potrebe da se odmore od mene…To samo onda kad mi je neko bitan. Kad nije, onda ne postavljam ni ona reda radi, dovoljno mi je ono što mi sami kažete. Pitanja , pitanja…. A ponekad su odgovori na ista daleko od duboko umnih analiza i nisu vredni vremena koja im posvecujem. Nekad su stvari i ljudi jednostavniji nego što moj um može da prihvati. Nekad su rešenja očigledna, a ja ih ne vidim. Ali nekako mi se nikad ne da spustim kriterijume i uprostim gde se god uprostiti može. Sve ja moram suluduim pitanjima i analiza da overim i proverim, kao da druga korisnija posla u životu nemam. I ko šta radi samo pričam, pišem gomile.. Nikako da shvatim da će te me vi zapravo pamtiti po onom što sam prećutala, a ne po onom što sam rekla. I negde će duboko ako vam je iole stalo, ostati praznina samo za ono za šta sam ostala ne dorečena. Dragi moji, posle ovolike količine teksta ispisanog za dva meseca na ovom blogu, teško da će te smisliti , ako vam bude do toga, šta je to što sam prećutala…

A eto ipak jesam. Mnogo toga…a noćas, Noćas sam prećutala,ono što si očekivao da ću reći, bez ikakvih šansi da čutanje o tome sutra ponovim.
Noćas ćutim za sve svoje mentalno nepouzdane pokušaje, za sve svoje neizbežno nepotrebne nesporazume, za sva offline stanja, za sve Bezrazložno posesivne paničene napade, za sve svoje strahove, za sve ono što sam pokušala da kažem a nisi me razumeo. Nočas ćutim zbog svega gore navedenog a prećutaću samo ono što zapravo nisam smela ni da kažem (ma jel’ da? pa ja sve smem). A ti noćas uzmi moje ćutanje, lako i jednostavno , kako si umeo i ono drugo.
I da, ne vezano sa kukanjem iz prethodnih redova, želim ti da ti današnji dan bude sjajniji od mnogih prethodnih…

April u Beogradu

Htela sam danas da šetam Beogradom, da udahnem proleće i miris procvetalog jorgovana. Htela sam da blejim i šetam Knez Mihajlovom, da gledam ljude, da uhvatim žagor mog grada, da saznam zašto i kako su mi falili ti mirisi oblici, ljudi, zašto i kako sam patila za njima i onim što oni nose dok sam bila na Pacifiku. Htela sam, a nisam. Nisam mogla. Moje telo me više ne sluša, kunja i onda kad bih ja da pokrenem svet…
Zato sam gledala u zelenilo sa svog prozora, sama. Slušala vetar i čekala nebo da se spusti, da padne mrak, da odćutim, da shvatim, da zaboravim gde sam bila i kuda sam pošla da iskoristim zvuk svoga grada i sačuvam jer znam da će mi uskoro trebati. Moj prozor gleda na zapad, okrenuti Adi i Surčinu. Tiho je. Čuju se zvukovi kola i beogradskih smešnih autobusa… vetar i svežina pomešani sa smogom. Nebo nad gradom je kao sjajn obelisk medju oblacima. Boli koliko sija, zaslepljuje, a sunce se ne vidi. Da nema breza ispod prozora znam da bi me uhvatilo i odnelo , daleko…
To što sad osećam to se ne vidi, ne čuje i ne može se opisati …To što sad znam ne može da stane ni u jedan post. Nije ni Beograd, ni Pacifik, nije ni nebo u koje gledaš, ni zemlja po kojoj hodaš, nije ni dan ni noć , nije ni monolog iz Beskrajne priče (sve se dešava samo jednom i jednom se desiti mora i ja ću jednom otići preko brda planina i gora) Nije ni činjenica da su moji dani ispunjeni tobom i onda kad te nema. Nije…
Pošto to što sad znam nije deljivo i nemogu ti dati, iako iz sveg srca želim da to podelim sa tobom, nažalost nije primenjivo na više od jedne osobe…Onda ti poklanjam pogled na svet sa mog prozora, zvuk Beograda u sumrak u aprilu, i želim da da ti kazem, ako već ne znaš:
Nije važno šta drugi žele, nije važno šta ja mislim, žellim, nije bitno ni šta pišem. Jedino što treba da ti bude važno je šta je to što ti želis, šta je to što tvoju dušu pokreće i ispunjava i može da te učini srećnim. Ovoga puta treba da misliš ne za dvoje, troje, četvoro nego samo za sebe…a ja sam tu bila da bi lakše i brže shvatio, i biću dok ne otkriješ, bez obzira što možda to što otkriješ neću biti ja…

Otvorenost i iskrenost

Zašto su ove dve osobine teško “isplatljiva” kategorija? Zašto sam u životu uvek “profitirala” kad sam bila misteriozna, zatvorena, neosvojiva, nedodirljiva? Zašto su ljudi više voleli moj bezobrazluk, oštar jezik, bahatost, igranje sa rečima, ljudima i životom? Zašto je interesantnije i sladje otkrivati nego dobiti na tacni? Zašto je svima moj fizički izgled poželjniji od onoga što je zaista unutra… Zašto je moja emotivnost, ranjivost i sentimentalnost ono što niko nije umeo da ceni niti da se izbori sa istim?Začto se pre ili kasnije uguše od fascinacije istim? Zašto su to slabosti a ne vrline? Da li su dobre karakterne osobine zapravo loše jer pre ili kasnije se ljudi naviknu na iste ? Da li zaista mislite da sve to možete da svrstate u sistem poremećenih ljudskih vrednosti?

Iliti eto ti odgovora (mada ga nisi tražio) zašto me niko nije čuvao dok sam bila “dobra” nego su počinjali čuvanje i bivali ludi za mnom, onda kad sam postala loša…iliti zašto sam zatvorila ona vrata…

Eto ti odgovora (mada ga nisi tražio) i na pitanje zašto inače nisam ovakva kao što sam bila sa tobom..