U prolazu…

U suštini ima vrlo malo zaista civilizovanih ljudi na ovom svetu. U odnosu sa drugima potrebna je velika diplomatija, a u odnosu na naš ego pazljiv nadzor.

U potrazi za lancem koji bio bio jači od svoje najslabije karike, neke Stvari sam ipak dočekala.

Tell me you hate me

Ne pijem alkohol. Ne volim one koji ga konzumiraju, pogotovu u prevelikim količinama. A za mene je svaka količina prevelika. Nikad ne pijem.

Ne znam šta me je nateralo da večeras to uradim. Smešno malo, za većinu, za mene više nego previše. Biće da mi je bilo lakše da tako odganam razne zlurade ili čežnjive misli. Ili bolove u vratu. Zajebah se. Smejala sam se, a do smeha mi nije bilo. Nije ni sad. Par sati posle konzumiranja jedinog alkohola koji imam u kući, jebenog Jack Danila, biće da se tako zove, boli me glava. Misli su mu konfuznije nego pre. Plače mi se više nego pre. Plačipička emotivna, naravno. Bila i ostala.

Dzaba što sam spucala tolike godine u ono što kulturni i pomalo pismeni nazivaju, odrastanje. Sazrevanje. Bože sačuvaj, kakva odvratna reč. Kao jabuke kad sazrevaju, pa ubrzo posle ako se ne konzumiraju postanu trulež.

Elem, uguših se od sopstvene patetike i od verovanja u prazno. Sednem, sama sa sobom, zapalim cigaretu, ko zna koju i verujem u nemoguće. U sve ono što koristeći racionalne i odrasle, molim lepo, sazrele rezone, niko živ ne bi verovao. Ni mrtav još manje. Verujem u suprotno od onoga što mi drugi kažu. Tako lepo racionalno i pametno. I lepo mi. Dok se ne ubedačim i shvatim da od silnih verovanja, danima i mesecima, a ponekad i godinama, ne dočekah ništa. Samo isto čekanje da verovanje se pretvori u stvarnost.

Zatvorila sam se browsere, uplela sopstvene prste, ugasila svetlo, muziku i rešila da ćutim. Valjda ćutanjem mogu da zaboravim.

Mislim da moram da odem, silom ili milom iz ovog grada, toliko mislim da jedino što sam smislila je da ću odlaskom rešiti sve ono što ostajanjem ne mogu.

Grad je problem, ko bi rekao…

I da, negde u tom gradu, ako jednom budeš na Kalimegdanu i budeš želeo da sam pored tebe, a mene ne bude bilo, pogledaj u svetlost iznad vode i znaćeš da se Sava uliva u Dunav pravo u moje srce.

Tell me you love me, part III

Za ljubav se ne bori. Ne traži se. Ne gradi se. Ona se desi ili ne, u idealnim ili potpuno konfuznim okolnostima. Čovek je ili oseća ili ne. I nema te sile na ovom svetu koja može da je izazove. Ah, da…prodje jednom. Za mesec, za godinu, pet. Ili nikad.

Ona vas nikad neće prevariti. Zato što prevare ne postoje. Ne posedujemo nikoga, pa ni u ljubavi. Samo su nekretnine, kola, knjige i bogapitajštajoš, u vlasništvu.

Ljubav vas nikad neće izneveriti, ostaviti. Doduše nikad, niko, vam ni ne može garantovati koliko će trajati i kakva će biti. Pa onda u konfuzno~bunovnim, kad i ako do istih dodje, stanjima pričamo o ostavljanju, izdaji i nesreći. Avaj. Sebučluk. Kuknjava. Pokušaji da se zadrži nešto što ne postoji. Agresivnost kao potpuno neumesna odbrana. Samosažaljenje. A da boli, boli.

Ne pričam o braku, zajedničkom životu, porodici, bacanju djubreta, razumevanju, ne razumevanju, poštovanju ili ostalim umećima življenja.

Samo o ljubavi. O kojoj svi pričaju, pišu romane, a niko ne sme da kaže, sve i do kraja. I kako treba. Kao da se svaki put zagrcnemo i na pola puta se nadjemo u praznom prostoru izmedju reči, kao da čekamo da nestane pauza od trenutka kad je jedna nota prestala, a druga još nije počela.
Možeš ovo tumačiti kao moja preispitivanja, moje nebuloze, možeš govoriti da se kod mene nikad ništa ne zna. Da je sve ni tamo ni ovamo, da stvari i ne nazivam, a nazivam, da kao svako žensko samo komplikujem, analiziram i razmišljam. Možeš. To neće promeniti to što osećam. Još manje ono što se dešava. Ili se neće desiti. Ne, ne prognoziram budućnost. Ona je uvek ćudljiva i nekad zavisi od odluka donesenih u sadašnjosti…nekad. Nekad uprkos odlukama kojima mislimo da ćemo je skrojiti potaman i kako treba, ona ispadne baš onako kako se nameračila i mi onda odmahnemo rukom, slegnemo ramenima i kažemo sudbina…

~~

Hoćeš li mi ikad reći ono što do sad nisi?