Cras ingens iterabimus aequor… |

Ne pijem alkohol. Ne volim one koji ga konzumiraju, pogotovu u prevelikim količinama. A za mene je svaka količina prevelika. Nikad ne pijem.

Ne znam šta me je nateralo da večeras to uradim. Smešno malo, za većinu, za mene više nego previše. Biće da mi je bilo lakše da tako odganam razne zlurade ili čežnjive misli. Ili bolove u vratu. Zajebah se. Smejala sam se, a do smeha mi nije bilo. Nije ni sad. Par sati posle konzumiranja jedinog alkohola koji imam u kući, jebenog Jack Danila, biće da se tako zove, boli me glava. Misli su mu konfuznije nego pre. Plače mi se više nego pre. Plačipička emotivna, naravno. Bila i ostala.

Dzaba što sam spucala tolike godine u ono što kulturni i pomalo pismeni nazivaju, odrastanje. Sazrevanje. Bože sačuvaj, kakva odvratna reč. Kao jabuke kad sazrevaju, pa ubrzo posle ako se ne konzumiraju postanu trulež.

Elem, uguših se od sopstvene patetike i od verovanja u prazno. Sednem, sama sa sobom, zapalim cigaretu, ko zna koju i verujem u nemoguće. U sve ono što koristeći racionalne i odrasle, molim lepo, sazrele rezone, niko živ ne bi verovao. Ni mrtav još manje. Verujem u suprotno od onoga što mi drugi kažu. Tako lepo racionalno i pametno. I lepo mi. Dok se ne ubedačim i shvatim da od silnih verovanja, danima i mesecima, a ponekad i godinama, ne dočekah ništa. Samo isto čekanje da verovanje se pretvori u stvarnost.

Zatvorila sam se browsere, uplela sopstvene prste, ugasila svetlo, muziku i rešila da ćutim. Valjda ćutanjem mogu da zaboravim.

Mislim da moram da odem, silom ili milom iz ovog grada, toliko mislim da jedino što sam smislila je da ću odlaskom rešiti sve ono što ostajanjem ne mogu.

Grad je problem, ko bi rekao…

I da, negde u tom gradu, ako jednom budeš na Kalimegdanu i budeš želeo da sam pored tebe, a mene ne bude bilo, pogledaj u svetlost iznad vode i znaćeš da se Sava uliva u Dunav pravo u moje srce.

Za ljubav se ne bori. Ne traži se. Ne gradi se. Ona se desi ili ne, u idealnim ili potpuno konfuznim okolnostima. Čovek je ili oseća ili ne. I nema te sile na ovom svetu koja može da je izazove. Ah, da…prodje jednom. Za mesec, za godinu, pet. Ili nikad.

Ona vas nikad neće prevariti. Zato što prevare ne postoje. Ne posedujemo nikoga, pa ni u ljubavi. Samo su nekretnine, kola, knjige i bogapitajštajoš, u vlasništvu.

Ljubav vas nikad neće izneveriti, ostaviti. Doduše nikad, niko, vam ni ne može garantovati koliko će trajati i kakva će biti. Pa onda u konfuzno~bunovnim, kad i ako do istih dodje, stanjima pričamo o ostavljanju, izdaji i nesreći. Avaj. Sebučluk. Kuknjava. Pokušaji da se zadrži nešto što ne postoji. Agresivnost kao potpuno neumesna odbrana. Samosažaljenje. A da boli, boli.

Ne pričam o braku, zajedničkom životu, porodici, bacanju djubreta, razumevanju, ne razumevanju, poštovanju ili ostalim umećima življenja.

Samo o ljubavi. O kojoj svi pričaju, pišu romane, a niko ne sme da kaže, sve i do kraja. I kako treba. Kao da se svaki put zagrcnemo i na pola puta se nadjemo u praznom prostoru izmedju reči, kao da čekamo da nestane pauza od trenutka kad je jedna nota prestala, a druga još nije počela.
Možeš ovo tumačiti kao moja preispitivanja, moje nebuloze, možeš govoriti da se kod mene nikad ništa ne zna. Da je sve ni tamo ni ovamo, da stvari i ne nazivam, a nazivam, da kao svako žensko samo komplikujem, analiziram i razmišljam. Možeš. To neće promeniti to što osećam. Još manje ono što se dešava. Ili se neće desiti. Ne, ne prognoziram budućnost. Ona je uvek ćudljiva i nekad zavisi od odluka donesenih u sadašnjosti…nekad. Nekad uprkos odlukama kojima mislimo da ćemo je skrojiti potaman i kako treba, ona ispadne baš onako kako se nameračila i mi onda odmahnemo rukom, slegnemo ramenima i kažemo sudbina…

~~

Hoćeš li mi ikad reći ono što do sad nisi?

Ne umišljaj da si moralan, pravedan, iskren, otvoren. Ne zavaravaj se da nisi nikada ukrao, ubio, prevario, lažno svedočio, lažno govorio, lažno mislio, da nisi nikad poželeo nešto tudje. Ne poziraj svetu da bi svet pozirao tebi.

Kažu da postoje dve vrste ljudi: pošteni i pokvareni, a ja ponekad mislim da postoje samo pokvarenjaci i glumci: spodobe koje su na javnim mestima lojalne, uljudne, poštene; koje nikad od sebe neće dati više i gore od dobre i pravedne ličnosti, a u potaji su lopovi, tirani, sebičnjaci i sve što kažu i rade zarad drugih, rade zapravo zarad sebe i života koji će ostatku sveta dozvoliti da o njima misle kao o dobrim ljudima, sa ispravinim i neishitrenim rečima, reakcijama, postupcima…kao o onima koji imaju svete ciljeve i osmišljene, do smrti, isplanirane živote koje nikad niko neće moći da skrene van.

Ne misli da nikad nisi trovao sebe. Trovati samog sebe, to ipak nije osobina trivijalnih duhova. Ima tu dosta nihilizma. Neko izgara sporije, neko brže, to je kao sa drvenim i kamenim uglljem, stvar ličnosti, ali oni koji nikad ne okušaju “trovanje” ti su najtuplji i najnaivniji.

Ne živi da bi se žrtvovao. Nikome. Ničemu. Ni svojoj deci, ni svojim roditeljima, ni svojoj zemlji, ni svojoj iluziji. Ni svojim navikama, ni svojim šemama ponašanja, ni svojim odbranama prema ljudima, ljubavi, strasti, greškama, sranjima, bolestima, patologijama. Ne žrtvuj se svojoj prošlosti. Ni svojoj budućnosti. Pre ili kasnije žrtve postanu krivci.

Ne stavljaj nikad nikoga, pa ni mene, u isti koš sa svim ženama ili muškarcima ili životinjama. Svi smo isti i svi smo drugačiji. Iako uzalud pokušavamo, bar većina, da tu svoju različitost, strpa u poznato.

Čuvaj se kanalisanih i kontrolisanih osećaja, reči, odluka. Extremni osećaji, reči, odluke, postupci, strasti su odlika ili jako glupih ili jako inteligentnih ljudi. Prosečnost je ionako potrebna samo letargičarima i onima koji bi da se hebu, a da im ne udje.

Ne optužuj me nikad za svoje nezadovoljstvo i nesreću. Za tugu i lošu sreću. Ne pripisuj mi nikad ni ono drugo. Užitak i dobru sreću.

No, manimo se prokletstva zvanog savetovanje, dirigovanje kao i ostalih koještarija sputanih u pisanju postova i ostavljanju poruka u anegdotama, zagonetkama, rebusima, metaforama, samo zarad toga da bi pokazali da rešavanje svake od tih stvari zahteva oštroumnost naizgled natprirodan običnom shvatanju. Ne pokušavaj da svoju sposobnost razumevanja mene i mojih komjuterskih žvrljotina pojačaš matematičkom studijom, a naručito onom njenom najvišom granom, koja se, nepravedno, uglavnom, s obzirom na svoje retrogradne postupke, naziva, par excellence, analitikom.

To su koještarije. Trošenje vremena koje možeš da potrošiš na putenije i zrelije užitke. Neke ljude osećamo. Neke ne. Neke razumemo. Druge nikao. Ni ne čujemo. I to je u redu. Ionako već odavno znaš da li se razumemo ili ne. Ne trebaju ti moji postovi. Ni moje mozgalice. Ah, da…Posle svega odakle meni pravo da znam šta tebi treba…

Pogledala sam gore uspravivši se u visokim tamnim linijama svetlosti, dok su ostali, ostali pognuti, gorućih bledih lica i bez pokreta u razbijenom ogledalu koje je njihov blesak spuštao na okrugli pod. Mogla sam da vidim unezvereno zveranje u oborenim očima svih.

Mogla sam, ali nisam. Ne gledam dole. Nikad. A Nikad ne postoji u mom rečniku. Obrisala sam ga. I odlučila. Nije teško odlučiti, teško je, nekad, ono što dodje posle. Za one slabe i one koji u životu odlučuju linijom manjeg otpora…

~~~~~

Ne tražim . Jer znam da postoji. Ne kreiram, ne pravim iluzije, jer su kreacije i iluzije, jeftine karikature stvarnosti. Ne obraćam se nikom posebno, a ni celom svetu zajedno. I nikad ništa slučajno~namerno bolesno ne spajam. Zato što uvek ima više pitanja nego odgovora. Za one bez granica i ograda ili koji su u stanju da iste sruše. Ljudi u pokušaju, ako ništa drugo.

Za ostale u sopstvenim zatvorima samo obična reč~ saosećam…