Mea culpa

Ne umišljaj da si moralan, pravedan, iskren, otvoren. Ne zavaravaj se da nisi nikada ukrao, ubio, prevario, lažno svedočio, lažno govorio, lažno mislio, da nisi nikad poželeo nešto tudje. Ne poziraj svetu da bi svet pozirao tebi.

Kažu da postoje dve vrste ljudi: pošteni i pokvareni, a ja ponekad mislim da postoje samo pokvarenjaci i glumci: spodobe koje su na javnim mestima lojalne, uljudne, poštene; koje nikad od sebe neće dati više i gore od dobre i pravedne ličnosti, a u potaji su lopovi, tirani, sebičnjaci i sve što kažu i rade zarad drugih, rade zapravo zarad sebe i života koji će ostatku sveta dozvoliti da o njima misle kao o dobrim ljudima, sa ispravinim i neishitrenim rečima, reakcijama, postupcima…kao o onima koji imaju svete ciljeve i osmišljene, do smrti, isplanirane živote koje nikad niko neće moći da skrene van.

Ne misli da nikad nisi trovao sebe. Trovati samog sebe, to ipak nije osobina trivijalnih duhova. Ima tu dosta nihilizma. Neko izgara sporije, neko brže, to je kao sa drvenim i kamenim uglljem, stvar ličnosti, ali oni koji nikad ne okušaju “trovanje” ti su najtuplji i najnaivniji.

Ne živi da bi se žrtvovao. Nikome. Ničemu. Ni svojoj deci, ni svojim roditeljima, ni svojoj zemlji, ni svojoj iluziji. Ni svojim navikama, ni svojim šemama ponašanja, ni svojim odbranama prema ljudima, ljubavi, strasti, greškama, sranjima, bolestima, patologijama. Ne žrtvuj se svojoj prošlosti. Ni svojoj budućnosti. Pre ili kasnije žrtve postanu krivci.

Ne stavljaj nikad nikoga, pa ni mene, u isti koš sa svim ženama ili muškarcima ili životinjama. Svi smo isti i svi smo drugačiji. Iako uzalud pokušavamo, bar većina, da tu svoju različitost, strpa u poznato.

Čuvaj se kanalisanih i kontrolisanih osećaja, reči, odluka. Extremni osećaji, reči, odluke, postupci, strasti su odlika ili jako glupih ili jako inteligentnih ljudi. Prosečnost je ionako potrebna samo letargičarima i onima koji bi da se hebu, a da im ne udje.

Ne optužuj me nikad za svoje nezadovoljstvo i nesreću. Za tugu i lošu sreću. Ne pripisuj mi nikad ni ono drugo. Užitak i dobru sreću.

No, manimo se prokletstva zvanog savetovanje, dirigovanje kao i ostalih koještarija sputanih u pisanju postova i ostavljanju poruka u anegdotama, zagonetkama, rebusima, metaforama, samo zarad toga da bi pokazali da rešavanje svake od tih stvari zahteva oštroumnost naizgled natprirodan običnom shvatanju. Ne pokušavaj da svoju sposobnost razumevanja mene i mojih komjuterskih žvrljotina pojačaš matematičkom studijom, a naručito onom njenom najvišom granom, koja se, nepravedno, uglavnom, s obzirom na svoje retrogradne postupke, naziva, par excellence, analitikom.

To su koještarije. Trošenje vremena koje možeš da potrošiš na putenije i zrelije užitke. Neke ljude osećamo. Neke ne. Neke razumemo. Druge nikao. Ni ne čujemo. I to je u redu. Ionako već odavno znaš da li se razumemo ili ne. Ne trebaju ti moji postovi. Ni moje mozgalice. Ah, da…Posle svega odakle meni pravo da znam šta tebi treba…

Pogledala sam gore uspravivši se u visokim tamnim linijama svetlosti, dok su ostali, ostali pognuti, gorućih bledih lica i bez pokreta u razbijenom ogledalu koje je njihov blesak spuštao na okrugli pod. Mogla sam da vidim unezvereno zveranje u oborenim očima svih.

Mogla sam, ali nisam. Ne gledam dole. Nikad. A Nikad ne postoji u mom rečniku. Obrisala sam ga. I odlučila. Nije teško odlučiti, teško je, nekad, ono što dodje posle. Za one slabe i one koji u životu odlučuju linijom manjeg otpora…

~~~~~

Ne tražim . Jer znam da postoji. Ne kreiram, ne pravim iluzije, jer su kreacije i iluzije, jeftine karikature stvarnosti. Ne obraćam se nikom posebno, a ni celom svetu zajedno. I nikad ništa slučajno~namerno bolesno ne spajam. Zato što uvek ima više pitanja nego odgovora. Za one bez granica i ograda ili koji su u stanju da iste sruše. Ljudi u pokušaju, ako ništa drugo.

Za ostale u sopstvenim zatvorima samo obična reč~ saosećam…

Dokaz

Um savršenog čoveka nalik je na ogledalo. Ogledalo ne juri za stvarima da bi uhvatilo njihov odraz. Kad ih odražava , ne čuva to za sebe. Tako ga ništa može ozlediti. Tako ga ništa ne može pokvariti.

Razbila sam ogledalo.

Ostale su suze na obrazima, rane na stopalima, krv na stomaku, mrak u utrobi, strah u venama, led u arterijama, duhovi u prstima, patologija u glavi, nadrealnost u željama.

Možda vam je bilo do zabave pa ste uspeli da od svojih igrarija napravite jeftine, pretparačke priče.

Moje, nit su jeftine, nit su priče. A šta su, boli vas q.

Nisam neuka i dobra kao Virginija, lukava kao Livija i razvratna kao Julija, a kakva sam hebe vam se.

Zato…slušam lišena svakog oseća, ugušena svim porazima, dilemama, rastancima, gubicima i dobicima i znam samo da…

Onaj ko zna ne govori.

Onaj ko govori ne zna.

Zato zatvori usta,

ukini želju.

Ublaži oštrinu.

Čvorove

odveži.

Svetlost priguši.

Postani jedno sa prašnjavim svetom.

Dok titraj u tebi ne pokaže put kojim treba da kreneš.

A Ja sam već krenula i Isključila sve elektronske i ostale uredjaje koji bi mogli da me spreče da zaradim usranih milion dolara koje sam u jednom dilu prošle godine izgubila…

I Ništa nisam slagala, sad. Ja Ne lažem, samo ponekad teško izgovaram.

No one

Ljudi dolaze. Prodju. Odu. Neki ostanu zauvek. Nekima reči potrebne nisu. Ni pokreti. Ni mimika. Ne moraju ni da trepću. Ali ime im znate i šta ono stvara u vama.

Nekima ne pamtite imena ali pamtite sve ostalo. Mimiku, izgled, boju kose, puti, očiju, pokrete i znate da iz svakog trenutka sa njima iskrsne poneka pojedinost i oni vam bivaju sve bliži i jasniji. Nekad i draži.

Od nekih ne pamitite ništa. Izledaju kao izobličena masa mesa nejasnih pokreta i smešog glasa čije reči, kakve god da su, obidju vašu arhivu osećaja, sećanja i budućnosti.

Posebni su oni čije sve pamtite. Svaku sitnicu. Svaku boju. Čije pokrete na glatkoj koži sanjate. Osećate. Čije postojanje učini vaše u seriji godina opravdanim za opšte, bitno i lično.

Sa nekima pijete kafu, idete u prodavnicu, pravite karijeru, kuće, savršenstva, decu, porodicu.

Sa nekim stvorite “bajke” i “susrete” koji daju veliku i iskrenu radost, koju ni svi živi ljudi ni dragi predmeti ne mogu da pričine.

Sa nekima ne radite ništa. Čak vas i ne iritiraju. Pustite da prodju, a da ih ne vidite. Ni ono zlo koje vam misle, ni pakost koju vam čine…

Nije važno koje su boje vaše čarape, da li ste na štiklama ili u patikama, da li spavate u svilenoj ili pamučnoj posetljini, da li vam je telefon i monitor poslednja moć tehnike ili zastareli krš koji je na izdisaju. Nije važno da li sedite u kožnoj stolici ili isfelekanoj fotelji, da li jedete crni ili beli hleb, vozite se gradskim prevozom ili besnim kolima, da li imate ili ne zavese na prozorima…

Važno je sa kim spavate i u kom gradu… ko će vam reći dobro jutro, ko poželeti dobar dan, ko stvoriti titraje, ko nasmejati, uvrediti, rasplakati i ko vas uspavati…

Važni su samo neki i obično ih je toliko malo da ih, sve i da živete osamdeset i više, ne morate ni brojati…

I svi neki na nama ostave tragove zbog kojih hodamo, lako se njišuči u kukovima, podignute ili spuštene glave, sa jasnim ili manje jasnim idejama kuda idemo, šta smo tražili, šta naslutili i šta našli. Ili promašili.