Um savršenog čoveka nalik je na ogledalo. Ogledalo ne juri za stvarima da bi uhvatilo njihov odraz. Kad ih odražava , ne čuva to za sebe. Tako ga ništa može ozlediti. Tako ga ništa ne može pokvariti.

Razbila sam ogledalo.

Ostale su suze na obrazima, rane na stopalima, krv na stomaku, mrak u utrobi, strah u venama, led u arterijama, duhovi u prstima, patologija u glavi, nadrealnost u željama.

Možda vam je bilo do zabave pa ste uspeli da od svojih igrarija napravite jeftine, pretparačke priče.

Moje, nit su jeftine, nit su priče. A šta su, boli vas q.

Nisam neuka i dobra kao Virginija, lukava kao Livija i razvratna kao Julija, a kakva sam hebe vam se.

Zato…slušam lišena svakog oseća, ugušena svim porazima, dilemama, rastancima, gubicima i dobicima i znam samo da…

Onaj ko zna ne govori.

Onaj ko govori ne zna.

Zato zatvori usta,

ukini želju.

Ublaži oštrinu.

Čvorove

odveži.

Svetlost priguši.

Postani jedno sa prašnjavim svetom.

Dok titraj u tebi ne pokaže put kojim treba da kreneš.

A Ja sam već krenula i Isključila sve elektronske i ostale uredjaje koji bi mogli da me spreče da zaradim usranih milion dolara koje sam u jednom dilu prošle godine izgubila…

I Ništa nisam slagala, sad. Ja Ne lažem, samo ponekad teško izgovaram.

Ljudi dolaze. Prodju. Odu. Neki ostanu zauvek. Nekima reči potrebne nisu. Ni pokreti. Ni mimika. Ne moraju ni da trepću. Ali ime im znate i šta ono stvara u vama.

Nekima ne pamtite imena ali pamtite sve ostalo. Mimiku, izgled, boju kose, puti, očiju, pokrete i znate da iz svakog trenutka sa njima iskrsne poneka pojedinost i oni vam bivaju sve bliži i jasniji. Nekad i draži.

Od nekih ne pamitite ništa. Izledaju kao izobličena masa mesa nejasnih pokreta i smešog glasa čije reči, kakve god da su, obidju vašu arhivu osećaja, sećanja i budućnosti.

Posebni su oni čije sve pamtite. Svaku sitnicu. Svaku boju. Čije pokrete na glatkoj koži sanjate. Osećate. Čije postojanje učini vaše u seriji godina opravdanim za opšte, bitno i lično.

Sa nekima pijete kafu, idete u prodavnicu, pravite karijeru, kuće, savršenstva, decu, porodicu.

Sa nekim stvorite “bajke” i “susrete” koji daju veliku i iskrenu radost, koju ni svi živi ljudi ni dragi predmeti ne mogu da pričine.

Sa nekima ne radite ništa. Čak vas i ne iritiraju. Pustite da prodju, a da ih ne vidite. Ni ono zlo koje vam misle, ni pakost koju vam čine…

Nije važno koje su boje vaše čarape, da li ste na štiklama ili u patikama, da li spavate u svilenoj ili pamučnoj posetljini, da li vam je telefon i monitor poslednja moć tehnike ili zastareli krš koji je na izdisaju. Nije važno da li sedite u kožnoj stolici ili isfelekanoj fotelji, da li jedete crni ili beli hleb, vozite se gradskim prevozom ili besnim kolima, da li imate ili ne zavese na prozorima…

Važno je sa kim spavate i u kom gradu… ko će vam reći dobro jutro, ko poželeti dobar dan, ko stvoriti titraje, ko nasmejati, uvrediti, rasplakati i ko vas uspavati…

Važni su samo neki i obično ih je toliko malo da ih, sve i da živete osamdeset i više, ne morate ni brojati…

I svi neki na nama ostave tragove zbog kojih hodamo, lako se njišuči u kukovima, podignute ili spuštene glave, sa jasnim ili manje jasnim idejama kuda idemo, šta smo tražili, šta naslutili i šta našli. Ili promašili.

Ne koristim twitter, myspace, facebook. Ne citam više blogove. Blokirala sam skoro sve kontakte na svojim kontakt listama i objavila u nepostojećim porukama, svima, drsko i bezobrazno kakva sam.

Promenila sam noć za dan, jesen za proleće. Sačuvala sunčano hladno jutro u Beogradu da ga položim na dlan i pošaljem… kao kad dunemo maslačak i pomislimo želju, sve iako ista može da napravi metafizički skandal.

Spustila sam u podne svoj desni dlan u levi, isprepretala svoje prste, pobrkala sve padeže i shvatila da je jedan od svih sedam najvazniji. Vokativ.