You do something to me

To se ne gaji. Ne mora ni da se zaliva. Ni suše mu ne smetaju. Niče samo, kao korov. Ljudske mane. Glupost. Izlizanost. Mistična opsednutost. Zavirivanje u tudje zivote i brojanje. Kao da im je sopstveni ugrožen mojim postojanjem.
Brojite li moje ljubavi? Moje postove? Moje dileme? Rovarite li pokušavajući da shvatite šta je istina, šta laž, šta je net, a šta real? Saplićete li se o moje rečenice misleći da su vama upućene?

Odustala sam od istraživanja ljudske dvoličnosti, pretvaranja, ogovaranja spuštenih u obične igrice “rečiću ili napisaću nešto lažno naivno”. Ne pravdam se više ni sebi, kamo li vama. Preskočim svaki prezir, otimanje, svaku poruku koja ima prokriven u šalu maligni karakter.
Ne možete mi oteti ono što ne znate da imam. Što ne znate ni kako se zove i što nema veze sa socijalnom pravdom. A iako saznate, dzaba vam. No, okanimo se mantri.

Beskrajne su tajne ljudskih umova, ispunjeni tomovima pretparačkih priča, jeftinih ljubavnih romana. Srećom ima i onih drugih. Prekrivenih prašinom i plesni. Onih koji u podrumima skrivaju magiju koju je nemoguće naći u knjižarama metropola niti u katalozima velikih svetskih brendova.
Ali…Mora da se kopa. Da se traži, širom otvorenih očiju. Obavezno u stavu bez slušalica ipoda. Da bi se našlo.
Dok shvatiš da nije utvara. Duh koji hoda i pije alkohol. Da neće biti odmazde niti neverstva. Dok čujes i prihvatiš da možes da kažes, a možes i da prećutis. Da može da bude i da ne bude. Lako. Onda nema granica. Nema ni dilema. Nema ni straha. Samo otvoren um bez očekivanja. Nema ni postavljanja uslova.
Samo čekanje. Kad imaš koga. Sve i ako taj neko mora da odraste i nauči da nije sve fer play i da su moralne dileme dileme kao i svake druge. Čekam čak i kad je to odrastanje u mojoj koži, iako se osećam kao par sati posle budjenja iz anastezije.
Večeras miriše na sneg u Beogradu. Šetala bih ulicama grada, bez cilja, kao slučajno prošla Karadjordjevim parkom, na plus tru, uz ledeni vetar, izmaglicu i buku. Zatvori oči uhvati me za ruku i povedi me, niko neće saznati.

Tell me you love me

Napisala sam gomilu teksta na ovom blogu. Potrosila više od milone reči i najmanje dvesta sati da otkucam i savladam iste, da ih poredjam u redove i pasuse da ih odvojim zarezom i zaustavim tačkama. Zaboravila na prvobitne razloge i uzroke. Umorila se. Pisanjem. Putovanjima. Traganjima…
Umorila sam se bežeći od Beograda preko New Yorka, Los Angelesa do Australije. Smorila se od ljudi i njihovih životnih i manje životnih priča. Neki su bili tašti, skloni zamajavanju sitnicama. Neki su bili vidoviti, jeste, svaka budala može da prorokuje. A šta drugo da čini normalan čovek u ovo vreme nego da trpi hirove ludaka.
Ma bili su svakakvi. Kako došli tako i prošli.
Prestala sam da ih slušam. Ljude. Poluljude. Životinje. Samoživce. Samozadovoljne. Toliko sam u svojoj zabludi otišla daleko da sam zaboravila glupave istine…
one koje govore o tome da se zlato kupuje u juverilnicama, a pronalazi u zabitim klancima i alhemijskim laboratorijam, da se dragocenosti, zapravo, ne kupuju. Busamo se i hvalimo da ono što vredi novcem ne može da se plati. Ipak niko od nas ili samo retki zlato i dragulje kopaju, prošlo vreme Divljeg Zapada, jeste….

Bojana sam upoznala na tom putovanju, zaludnom i bez čvrstih i valjanih opravadanja. Tokom kog nit sam kupovala, nit sam kopala. Pitanje dal’ sam uopšte imala njuha i iskustva da procenim sta je zlato, šta dragocenost, a šta obična staklena perla. (Ko sme da tvrdi da staklo nije dragoceno…)

No, to njega naravno nije ni interesovalo.

Jedan od onih koji su gledali sebe, svoje želje i svoje odraze u drugim ljudima. Vidjali smo se. Pričali. Otkrivali i sakrivali sebe na najbolje moguće načine. Svako na svoj.

Dan je bio kišan, hladan. Pozvao me je. Bacila sam knjigu koju sam čitala, drugi put tog dana i rešila da se ipak prošetam sa njim. Nije bio neka zamena za Basaru ali mi se danas nikako nije sedelo u kući.

Šetali smo Beogradskom, onda dalje laganim hodom krenuli u Starine Novaka i kad su prve kapi kiše krenule bili smo u Knez Danilovoj, na sto koraka od njegovog stana. Blizina njegovog stana i ta kiša je bila dovoljna za poziv iz nehata.

Sedala sam na fotelji i gledala kako zveči dvadeset kockica leda u njegovoj čaši. Tv je bio uključen tek da nešto svetli.

“Bila si dobro raspoložena, šta ti je sad?” progovorio je.
“Bila sam. Mislim…i sad sam, nego noć je pa mi valjda pada i tenzija.” Bože kakva ortodoksna glupost.
“Hm…Trebalo bi da bude obrnuto, sa tenzijom, jel?”

“Ma ne, osim ako nemaš male noćne razgovore pa ti neko uz tu koka kolu i finu atmosferu posalje i dobre vibracije, želje…”

“Zadirkujes,” nasmejao se.

“Nikako, samo primećujem da si sve fino namestio potaman, uskoro ćeš zaspati.”

“Ne brini, ja u takvim situacijama ne spavam…”

“Jel? A kakve su to situacije?”

“Znao sam da ćeš to da pitaš, ko mi je kriv kad lajem.” Na trenutak je zastao kao da razmišlja dal’ će odgovoriti ili ne.

“Situacije u kojima se uživa, umire u lepoti , kad poželiš da vreme stane.”

Ućutala sam. Kiša je i dalje padala. Dobovala po prozoru. Bojan je sedeo i gledao u ugašen crn monitor od kompa.

Pomislih dal’ folira ili ja ne razumem tu njegovu romantičnu izjavu…umiranje u lepoti. Možda, ipak, samo provocira. Nisam dugo ćutala.

“Imaš li motivi, zašto sediš i pričaš sa mnom? Zabave radi, ubijaš dosadu?”

“Imam motiv, naravno. Zato što me intrigiraš, sve više i više….. i ne ovo nije muvanje iako ti izgleda kao da je jako blisko…Tvoji motivi?”

“Ti si spomenuo muvanje, ne ja… Volim da ispitujem ljudske granice i svoje zajedno sa njima. Naravno kod onih ljudi koji nisu ograničeni toliko da do njihovih granica dodjes za dva okretanja i tri koraka. Mislim… ti se igraš rečima, prilično samouveren i pragmatičan i i siguran si da ti nijedana ovakva komunikacaija neće doći glave i ugroziti te…”

“Šta ćeš onda kad ispitaš….Razmišljaš ili nesmeš da kažeš?”

“Hm..onda ću srušiti granice ili odustati ” rekoh kroz osmeh.

On se više nije smejao. Beskrajno dugo gledao me je u oči onako, neprijatno, direktno. Ni sama ne znam kako samo nisam mogla da skrenem pogled…Samo sam nehotice ugrizla svoju donju usnu. Onda je ustao. Bio je na korak od mene, ne nasilno prišao i ugrizao me za usnu. Okrenuo se i samo rekao:
“Peče li te vatra sa kojom se igraš?”
Trgla sam se, ustala sam naglo, spremana da krenem, da pobegnem, da nestanem. Umesto toga prišla sam mu, spustila ruke na njegove butine, sagla se i pre nego sam uspela bilo šta da kažem ili uradim rekao je:
“Imaš li još nešto na repertoaru..”
Nisam uspela da pobegnem, ugrizao me je ponovo. Moje staklene perle rasule su se zvučno po parketu.
Led se istopio u njegovoj čaši. Kiša je prestala da pada…a moju svest i svesnost je potisnula samo jedna želja, ona za njim.
Kako sam iz Knez Danilove, u pola noći, po kiši i magli, stigla kući, ne znam. Ne znam, ni dal’ je bila noć .
Znam da sam njemu ostavila rasute perle, misli, rečenice, želje da ih sutra ujutru pokupi ako bude smeo i hteo.
Posle tog sureta sa Bojanom završila sam to svoje čarobno putovanje i pametovanje na relaciji Beograd-Australija ostavila za neka mirnija vremena.

prim.autora.
Naslov posta nema nikakve veze sa sadržinom. Zapravo je samo naslov serije koja se prikazivala na nekom kanalu te noci u K.Danilovoj…

Budjenje

Pokušala sam da napišem. Postove. Priče. Poeziju u prozi. Nešto glatko. Provokativno. Nešto što će te naterati da odregujes, da se zamisliš. Pisala sam. Satima. Danima. Pravila kilometarske poruke. Prepravljala. Izmišljala nove konstrukcije rečenica. Nove dijaloge. Koristila postojeće. Kopirala. Pokušavala iznova i kao s početka. Mesila rukama, bojila mislima. Koristila dusho i onda kad nisi hteo da pročitaš ili čuješ. Stavlja svoje umešene oblike javno. Ogoljeno. Smejala se. Plakala. Sanjala i budila se. Merila količinu libida.
Stvarala da bude božansko. Znajući da se božansko ne odbija, ne previdja, ne zataškava. Neki su se trudili da ga zamažu. Da se nadju i prozovu, da zabrljaju i odreaguju. Džaba im bilo…
Napravila sam mekoću u svakom zrncu prašine. Veru u svakom kamenu spoticanja.

Koliko god da je sudbina izdašna u svojoj darežljivosti uvek postoji neki bunar u koji mogu svi snovi da se strovale.

Svanulo je. Bilo mi je muka. Bila sam mamurna, pospana, kontuzovana. Shvatila sam da citam neke druge poruke i cujem neke druge glasove i da mi osmeh na lice vracaju neke druge stvari.

Ustala sam i sve sam To u jednom potez obrisala vlažnom krpom. Ništa nije iščezlo, samo se preobrazilo u glatku čistu površinu. Da se na nju oklizneš. Jednog dana.