Utopija

“Da li je stvarnost ono što se stvarno dogodilo ili je stvarnost ono što mi doživljavamo kao stvarnost, obojeno našim mirisima, osećajima, zvukovima? Možda je naša stvarnost puka izmišljotina? Odakle nam hrabrost da mislimo da su ljudi koji su učestvovali u našim dogadjanjima osetili i omirisali isto kao i mi?” izdeklemovala sam u jednom dahu, da ne zaboravim misao, da me ne prekine, da ćuti dok govorim.

“Kad ćeš prekinuti da analiziraš, od toga ti uvek bude samo još gore” Gledao me je odsutno, izgubio je malopredjašnji elan. Nikada ga nisu ni zanimali “filozofski” razgovori. ” Nisu sva dogadjanja ni mistična ni čarobna niti imaju skriveno značenje. Niti se ljudi zamaraju razmišljanjima o istim. Jednostavno je.
Nemaš inspiraciju, realne želje, uništena si besmilicama , hipohondrična i ponašaš se kao da ti je potrebna sopstvena golgota da živiš. Smaraš me.”

Kad slova zapnu za prste, kad reči ostanu tamo gde im je mesto, kad konačno naučite da previše pisati i previše pričati ne donese uvek dobre vetrove i povoljne prilike onda, šta drugo, prećutite. Isfolirate ravnodušnost. Osmehom sakrijete strah. Pokretom ramena i bezvučnim disanjem obrišete povredjenost ili uvredjenost. Mrzim “Stop”, mrizim pragmatizam po svaku cenu, mrzim granice, mrzim strah od rušenja istih ali trenutno mi više odgovara da gledam kako ljudi sjajno žive okruženi njima. Mrzim da mrzim, to naprosto znači da mi je voleti ne dostupno.

“Neka čekanja se ne isplate.” pusta priča o čekanju. Ponaša se kao da je čitao moj blog, pa sad o meni zna milion puta više nego ja o njemu. Još da unovčim to što napisah pa da ga nazovem emotivnom prostitucijom.

“Neće pasti sa neba, neće čudo doneti sutrašnji savršen dan, moraš ti da ga napraviš. Blogovanjem ga nećeš napraviti. Patetiku čitaju samo luzeri, oni sa viškom vremena, oni koji mogu da uživaju u tome jer nemaju nešto opiljivije, putenije, realnije.”

“Pun si predrasuda, izigravaš sudiju.” Napokon nešto izgovorih.

“Šta si dobila sa tim? Neko te je više voleo, poštovao, bio očaran, uzdisao za tobom? Ha, bolje da pitam šta si istim izgubila, bilo bi na mestu. Taman tako. Pa ti vidi šta ćeš s tim.”

Opet sam ćutala. Ni potvrdjivala ni poricala. Tako sam, valjda mislila da sam silnija. No, to ga nije zaustavilo.

“U zivotu se ne okleva, nema sutra ću, životu se ide u susret, iznenada ili pak nečujno ali Kreneš” Skoro da je to bio bes.
Izašla sam na terasu da udahnem svežeg vazduha. Slegnula sam ramenima, osmehnula se neodredjeno. Ja sam krenula odavno. Samo pokret nije za videti. I ne vidi se cilj. Okrenula sam se prema njemu. Ništa ludje od nervoze u plavim očima.

“Kako se usudjuješ da tako mizerno gledaš na nešto tako lično?” izgovorih….budalaština , znam…

“Ja se ne usudjujem, drugi su se već usudili.”

Osetila sam vrelinu u grudima…
Onda je zvonio telefon, a on ne voli telefon jer ne veruje više nikome. I na isti se ne javlja. Vrlo retko. Krenuo je ka vratima, koracima koji ne trpe mekane podove i mekane ljude, sa ciljevima koji su dorasli njemu. I otisao…

Kako su žene glupe do bola

“Ima dve vrste žena.
Jedna vrsta su udavace, one koje traze svog magičnog princa. Druga vrsta su one koje odmah misle da komuniciras sa njima zbog sexa. Pa nekad isti iskoriste u pametne svrhe”

“Te druge su isto udavače?”

“Naravno.”

“Znači , sve žene su iste, negde duboko u sebi nose samo to traganje za Pravim, koje ostvaruju na ove ili one načine? Da nije to suvise jednostavna kategorizacija?”, možda bi mi se ona na vile i veštice više dojmila. Ili ona ofucana, na one koje pričaju mnogo i one koje ne prestaju uopšte. Ili na promiskuitetne i one Druge. No , dobro…

“Hm…a šta je sa emocijama?”, sad sam pokušala da budem dosetljiva.

“Emocije, daj…svaka druga žena ima emotivnu rupu koju niko nikad ne može zakrpiti, pa ni onaj za koga se udaju.”

Setih se jednog grafita davno vidjenog:Samo dve vrste žena mogu muškarca da dovedu do ludila: 1.one koje stalno zakašnjavaju i 2. sve ostale. I naravno odustala od dalje priče. Nema smisla. Mogli bi da se ubedjujemo do sutra. Ne bi vredelo.

Ako ste pomislili, da li sam izgubila ključ, da li mi je naprasno sve postalo prazno, istrošeno, ciganski šareno, bez smislila i luzerski pogrešili ste. Samo me je ta glupa navika da stalno mislim ponekad sprečava da vidim stvarnost i da mi ona izgleda samo kao pusta zaustavljena misao. Jedno je sigurno, još uvek nisam izgubila svoju vezu sa realnošću: zahtevam i očekujem ono što je vama nemoguće.

E, sad koja je veza izmedju glupog dijaloga, još glupljeg naslova i mog trenutnog stanja? Nikakva. Post se mogao zvati i Može li se rečima dotaći ili pokrenuti neko kome nije stalo…

Dobro veče, dobri grade, tražim alibi…

Konačno sam našla vremena i želje da pročitam ceo blog. I to je bilo u redu, samo…
Izdahnula sam od straha i divljenja nad svojom glupošću i patetikom….Da li je mrzeti prejaka reč? Zašto meni nikad niko tako nije pisao? I da jeste, verovatno bih pobegla… Zašto je ispalo da sam iz pisanja očekivala drugačije, bolje, savršene reakcije? Svoje ili tudje? Kome sam sve pisala, kome sam se obraćala? Po nekoj logici morao je da postoji takav subjekat ili objekat?
Mogla bih da se izvučem maglovitošću onoga što se oko mene dešavalo, ali bih više volela da sam imala zaplet i rasplet vredan pažnje. Pa, zaboga nisam bila epski bahata i stereotipna…možda malo postbukovskijevski melaholična a možda ni to…

Da, znam, izjaviti šta se voli nosi odgovornost, a odbojnost jednostavnije prijanja uz ograde raznih vrsta. Moji talenti (ako se to naziva talentom), to sad polako uvidjam , su organičeni i nerazvijeni, ali i da mogu da uživam u njihovoj punoj raskoši ne bih se usudila na smelije korake od ovih. Ponekad čujem gospodina Hrabrog koji mi govori, možeš ti to, neće te valjda ograničenost subjekta ili objekata uništiti. Uništiti? U Čemu u glupavom pisakaranju?

I eto, tražim alibi za svaku svoju rečenicu, za svaki titraj, za svaku strast, za svaki promašen post, za svaki onaj koji nije dospeo na poslatu adresu. Tražim alibi za potrošene mesece,za deo izgubljene duše , za ne ostvarene snove…
Tražim sunce noćas i ne interesuje me što ga noćas ni u Sf pričama neće biti.
Tražim oproštaja za pogrešne i nemoralne, za sebe, za tebe, za sve one koji suzu pustili nisu…

Da, tražim, kao da ima nekog ko mi to može dati…

Ne luduj, niko se u ovaj post osim mene nije zavukao…nikad i nije moglo tako …

Opet kukam, glumim žrtvu? Ma, ne nikako…samo uvek više od ovog teksta volim samo off line reakciju na isti…