Marko Vidojković, Singidunum weakly, avgust 2010

Zaustih…

…Izjava je na mestu, pogrešnom doduše; čovek je blabla i njanja; mislim da je sve taština, naše oko vidi samo delić celine, al’ odustadoh.

Nekim stvarima, potrebno je i neophodno oduzeti emociju, ne kopati ih rečima, niti banalnostima. Samo ih pustiti…

prijatelj, roditelj, lekar

sportista, knjigovodja, vozovodja, glupovodja,

glasnogovornik?

Niko. Malo ko, zapravo. Ne,nisam se pomerila od cinizma, jer to sa cinizmom blage veze nema.

Šta se suštinski (i van suštine) promenilo od Prolaza?

Ništa.

I daje su prijatelji u mom životu retkost. Još uvek je osmeh na osmeh ono za čim čeznem.

I dalje sam tamo gde ste me pre godinu i više ostavili. Još uvek..

Sjebana. Sklupčana. Lažno hrabra i jebeno brižna, u krugu nekih novih ljudi i pojava od kojih me tek po neko očeše, trgne i podseti da postojim.

Mnogo promašaja i poneki slučajni pogodatak. Bar u metu, ako ne u sam centar. Kao shvatila sam da smisao zivota nije ni realan, ni ocigledan i nema veze sa stvarnim i pragmaticnim, ni sa juce ni sutra..

A reči… One su uvek tu. U mislima ili u vazduhu. Godinama se valjaju i nikako da iščupaju iz mene suvu pocepanu istinu koja će, ako nikom drugom, ono bar mene doneti oslobađanje i okončati put dug dvadeset i više godina.

Eto, pokušala sam. Nemoj mi reći da nisam, iako svoje zveri i strahove ni ovoga puta nisam isterala

iz kaveza,

na megdan,

negokako?

U potrazi za lancem koji bio bio jači od svoje najslabije karike, neke Stvari sam ipak dočekala.

~Voliš ljudima da govoriš ono što ne žele da čuju. Zašto te onda čudi kad te izbegavaju u širokom luku?~

~Pa, ne nego…poželjno je da ih zatrpavam, a i sebe sa njima, beskrajnom glupošću? Slatkim lažima? Da im laskam, da se dodvorujem, budem sažaljiva, da ih saslušam i onda kad i sami sebe ne mogu? Da uvek naivno verujem? Sejem optimizam? Dan za danom. Godinama?~

~I to je bolje nego da ih truješ istinom.~

~E, ne lupetaj, majke ti. Istinom se ne truje. ~

~Jel? Kako onda objašnjavaš što se većina nas od istine razboli. Dobije lupanje srca, teške tahikardije, aritmije, dijareju, mučninu, glavobolju, vrtoglavicu. U iznimnim slučajevima i visoku temperaturu. EJ! To su klasični simptomi teškog trovanja.~

~Daj, leba ti, počinješ da me zasmejavaš. Da li se ti to sprdaš sa mnom?~

~Nikako. Objašnjavam ti zašto te ljudi izbegavaju, prijatelji ostavljaju, prijateljice takodje. Jednostavnije, podvlačim kako sam ja jedan od retkih koji posle deset petnaest godina…

(jebote, hoće li ova budala napolju prestati više da drka tu sirenu)

…želi da se vidja sa tobom, priča sa tobom, šeta sa tobom, pije kafu, ljubi se i tako to.~

~Hoho. To zadnje si nepošteno ubacio. Ne pije vodu. Inače, razlog je vrlo prost. Dobro nije prost. Jednostavan je. Pošto sam i tebe trovala istinom i govorila ti ono što ne želiš da čuješ, jel, onda je tvoje opravdanje to što si nekad bio zaljubljen u mene.~

~Ma, daj. Zar misliš da bih te zbog zaljubljenosti od pre deset petnaest trpeo i sad. Luda si…~

~Aman, jel čuješ ti ovu sirenu. Jel taj čovek normalan. Hoće li prestati kad mu se isprazni akumulator. Ako to čudo uopšte radi na akumulator, a?…~

~Čuj, čujem…oguglao sam tako reći.~

~E, da. Nisam luda. Samo svako jutro uz svoj klasičan čuveni mamurluk pomislim da zapravo imam neraščišćene račune sa ostatkom sveta. Ili što ti reče, sa onima koji me ostavljaju. Ili ipak ja njih? Ti računi su kao, uprano takvi, uglavnom, mojom krivicom. Uglavnom. Nekad zato što drugačije nije moglo. Da ne kažem zato što su drugi tako hteli. Providno je. ~

~Sa mnom imaš. Te račune. Samo bez ostavljanja. Ustvari ja sa tobom. Zato te i trpim. Tolike godine. Zovem i onda kad se uprono mesecima ne javljaš i smišljaš glupave izgovore zašto nit’ romoriš nit’ govoriš.~

~ Žena tvoja se slaže sa tim. Pretpostavljam. Deca su još mala, te se za njih ne pitam.~

~Misliš li da ćeš se, opet, lako ograditi takvim cinizmom? Nisam neki moralista, tvoje podjebavanje me neće potresti. Neću imati ni gružu savest. Sasvim ću lepo spavati.~

~Okej. Dobro. Ima nas raznih debelokožaca. Zašto si baš danas povukao tu temu, ja-moji odnosi sa ljudima, trovanje, istina, laži, računi, njanja, čemu sve to?~

~Treba da čekam da ti se koža na licu istanji, da ostanu samo ožiljici , da postanes senilna, nedostupna i osetljiva?~

~Bože, tebi nije dobro danas. A mene počinje od tvojih nebuloza da boli glava. Ili je to od ove jebene sirene i naprezanja da te normalno čujem. Grrr…~

~Danas, zato što te sutra ili idućeg mesece neću sigurno videti. Ni iduće godine. Zato što…

odlaziš.~

~Odlazim?~

~Da.~

Sirena. Pištava. Glupava. Tajac. Pa opet sirena. I opet tajac.

~Nisam ti rekla da nigde odlazim. Pitao si me da li sam u Beogradu, rekla sam da jesam i to je sve.~

~NIje mi samo jasno, zašto ne Amerika, kad je to stalno u bilo u opticuja, godinama.~

~Ali kako znaš? Niko ne zna. Nisam nikom rekla.~

~Znam.~

~Ali kako znaš da nije A, nego…~

~Znam.~

~Ne, stvarno…Nisam mogla. Ne mogu više da čekam, ovde, stvari koje se podrazumevaju. Da od onoga što bi moralo da bude, imam samo jadnu nadu da će možda jednom biti…Čovek u nešto mora da veruje…~

~Znam, verovala ili ne, ne znam ni ja kako, ali sve znam. I time smo raščistili račune oko istine i laži, osećanja, oko godina i nekih ljudi koji u našim životima uprkos nama samima ostanu sa nama. Eto ti opravdanje, ludo jedna. Kad si ga već tražila.~

~Mislim… To je uvrnuto, šašavo, patetično..~

~Sad moram da idem. A moraš i ti. Sirena je na tvojoj adresi. Čoveku si svojim maestralnim parkiranjem zatvorila prolaz. Najebala si. Čeka te u najmanju ruku bujica psovki. I ko zna šta te sve još u životu čeka.~

~O, neee.~

Ustajem. Besna. Ne, besna. Ne znam ni ja kakva.

~Nadam se da ti je dobro. Nemaš vrtoglavicu? Mučninu? Ne boli te stomak?~

~Ne. Svašta.~

~Svašta ili ništa. Tako je. Čuvaj se.~

~Sve i da neću moram. Ako ne zbog sebe….~

~…onda zbog nekih drugih~

Tišina. Oprostila sam se i oprostila sam. Prvo sebi. Onda ostatku sveta.

Blaga siva magla spustila se niz stropove sobe. Da li je svako budjenje takvo ili su to samo odjeci prvog i poslednjeg straha.  Žmurila sam. Nisam se usudjivala da pogledam u mrak.  Pogled sam noćas, mogla da kontrolišem. Eto bar nešto. Mrak nisam. Ni vreme. U mraku zapravo nema vremena, samo ogromni bezvremenski kovitlac misli koji obično nestane kad svane.

Kako obrisati misli, koje se svakodnevno, nevoljno, bez poziva, bez povoda, cilja i razloga, uporno, javljaju? Možda brisanje nije odgovarajuća radnja, moguće pre sprečavanje opsednutosti. Da li je to opsednutost?

Pokušavam, krišom u mraku, pipajući prste da prebrojim koje su to stvari, ljudi, dogadjaji, želje ili nadanja upakovane u jednu istu misao, koje se svakog dana jave tako. Ne one tipa, gladna sam, žedna sam, piški mi se, trebaju mi cigarete, voda i slično. Vrtim prste ali mi brojanje ne ide- svaka druga mi izgleda normalno. Tipa pomislim na majku ili decu, gde su kako su šta rade, pomislim na pare koje nisu stigle ili račun za struju koji nije plaćen ali to je u redu…i svaka misao je u redu, sve iako se tako periodično (perioda približno jendaka 24h) ponavljaju, do te koja me muči i za koju opravdanje nemam.

Ta me…

Nervira me, sputava me, guši me, unazadjuje me, sludjuje me, degradira me, nezasluženo se uvukla ili bar nezaslužno traje danima, mesecima, a i godine su tu i ne možeš je se otresti kao pas buva. E hebale me buve u mraku, u noći, po magli bez mesečine. A žmurim, još uvek kao da ću time da dokažem da imam višak vremena, višak prostora, višak mraka i manjak koječega.

Ne otvaram oči, vrtim se i dalje po krevetu boreći se sa sobom i željom da ne ustanem i ne istričim na ovaj mraz, ne bi li me otreznilo čitavih minus 11. Pila nisam.

I šta sam ustvari htela da kažem…i napišem. Ništa drugo do da istu (misao) ne smem da napišem, da izgorovim, da opišem.

Pa ljudski je ne suočiti se, mada bih sada sve one koji se nisu suočavali, a čije suočavanje je direktno ili indirektno uticalo na moj život, najdradije, izubijala od batina.

I da…

Da racionalizujem sama sa sobom, probala ~nije pomoglo.

I tu je negde u poslednjim redovima odgovor.

Moguće da sam mentalno obolela ili da sebi noćas zvučim tako. Ali to je već pitanje koje se niže u niz pitanja, a ne bih da se zadavim njima, sve iako noćas izgledaju kao milovanje najdražih ruku.

Onda sam shvatila da to dvoumljenje i te dve strane ne isključuju jedna drugu. Meni je valjda danas odgovaralo da ih tako podesim. Ja sam rešila da u novoj pronadjem neku treću sebe, ove dve mi nisu dovoljne a i eto preventive radi, da me ne uhvati Stokholmski sindrom.

Vama ostavljam ovaj kratak film umesto čestitke.

…. Everything you had only imagined, will become real. For what we imagined, exists and lives in the  world of dreams.

A ne mogu. I ne bi kukala, da su mi rekli da može i gore. I opet čekam sutra…i grizem se za jezik da ne kažem…Jebem ti decembar i sve nadolazeće praznike i glupavu agoniju oko njih zajedno, sa svima onima koji mogu da se raduju…

ali kao neću

nek su ovu samo bedni dani u kojima mi je to što sam bolesna najmanji problem, kao predznak za one u kojima ću moći da se radujem

I zato ne pitaj me što me nema. Bolje ovih dana da me nema da ne trujem ovako…

#{[]]1]?!?!?!?!}{##?!?!??**@#$^&*

Ma, ne. Nije tugovanka. Ni priča o zlim i slaboumnim. Nisi me razumeo. Nije smicalica. Nije ni igra reči. Nije ni očigledna laž koju si morao da prozreš i da na istu odgovoriš. To je bilo u  nekom prethodnom tekstu.

\+[!~?>2$^%#^&@*(@(@(

Ne šapućem. Šapat ovakve reči ne pravi uzvišenim, nego nečujnim.

**@#$^&*2$^%#^\+[!~?>

Ni sama ne znam zašto. Valjda mi je dojadilo da ćutim i skupljam prašinu.

-**~!.;*-_!#_%6

Odusta, čin prvi. Ne tražim. Ono što mi je onda bilo od životnog značaja postalo je marginalno.

^%#^!.;*-

Eto, supstitucijom. Povuklo se da bi ustupilo mesto nečem drugom. Nema tu plemenitosti. Tante za kukuriku. Umorila sam se. To je sve.

_!_!_??!?@?@

Ima ili nema. Postoji ili ne postoji. Nije uvek možda. Sažaljenje je izlišno.

\+[!~?>2$^?!%#^&@*(?!?@?@@(@(#{[]]1]?!?!?!?!}{##?!?!??**@#$^&*{]+0*^%$^@&#*#$%:’[]]]]

To nisam znala. Sad me uopšte ne zanima. Svesno ili nesvesno. Whatever.

*@#$^&*{]+0*^%$

Eh, sad. Kakav zatvoren i spetljan krug. Ali ne dam se zbuniti. Za početak, recimo, kad bi čovek bio odgovoran samo za ono čega je svestan ili što “zna” glupaci bi bili unapred oslobodjeni krivice.

?!??**@#$^

Neznanje jeste krivica. Ne pričam, kad nemam kome. Ne pišem isto, kad nemam kome. Odustala sam, čin drugi. Od objašnjenja.

\+[!~?>2$^?!%#^&@*(?!?@?@@(@(#{[]]1]?!?!?!?!}{##?!?!??**@#$^&*{]+0*^%$^@&#*#$%:’[]]]]?!??**@#$^!_??!?@?@-**~!.;*-_!#_%6

Ti ne umeš da shvatiš ni da je pišanje u prirodi bolje od pišanja u bilo kom civilizacijskom  uredjaju. Zato što su isti neumesni. Eto. Zato.

Najcrnje mi je kad u nekoj glupači prepoznam sebe.

Pa, ovog puta, baš i nisi morala.

Nisam.

A htela si?

Mmmm, htela. Toliko je neopevano očajna, zagubljena i zaljubljena u bogapitajšta da sam počela samu sebe da žalim, ono kao ljupka solidarnost sa celim ženskim rodom.

Hej, Gospodjo sveznalice, bolje da si otišli na masažu ili kod frizera, nego što si to uradila. Danas si definicija za smorenost. Prava dirljiva slika. Teatralnost na delu. Ajd mani me se sad. Radim.

Hukćem. Da li me čuješ kako hukćem? Baš me briga što radiš. Bah.

Čujem. Ne brini, nema povratka. Nikad nema povratka. Kad se stvari ponove, postanu dosadne ili  razočaraju. Ajd kao izaberi sutra neki drugi slučajni raspored i ne vraćaj izmišljene emocionalne dugove, celom svetu. Biće svima lakše.

Ma, da. Biće svima lakše ako ti ne budeš, baš uvek, dokazivao svoju genijalnost, staloženost i smirenost na mojim mukama.

Dobro. Onda hukći i dalje. Sama sa sobom. U mukama. Ja odoh da vozom bajs.

…

Nisu ti potrebne destruktivne disciplinske metode.

Slušaj.

Ne govori, ne propovedaj, ne pitaj, ne prosudjuj, ne preti, ne savetuj, ne uveravaj.

Osećanja su prolazna i ma kakva i kolika da su i ma koliko se istinski trudili da ih sačuvamo, ona nestanu. Ostane samo sećanje na njih.

Nekad ni to.