Šetala sam ulicama. Gledala. Ljude, uglavnom. Ispred mene je išla mlada žena, očiju razmaknutih, širokog lica, kovrdjave i raštrkane kose, visokog nosa i obilnih razdeljaka medju zubima, tako da se činilo kao da svi ti organi žele da se razbeže. Zagledah se. Prvo u nju, a potom u svakog nadolazećeg prolaznika koji je iskrsavao na plus 37 u liku komšinice, nečijeg švalera-katalizatora, jednog upravnika zatvora, psihijatra provokatora, pastira, turističkog vodiča, prodavačinice iz lokalnog supermarketa.

Ne nadjoh u toj masi ono što tražim. Možda naslutih u dva osmeha  samoživog, samodovoljnog, uspešnog. Ili neku sigurnu, nasmejanu, blagonaklonu, razumnu , neku posle čijih bi reči, sasvim sam sigurna, bila prepuna  konceptualnih ideja.

No, nije to. Nije to što tražim, a Ne znam šta tražim. Ne umem da definišem. Ne znam ni da opišem.

Ako takav-a ne postoji trebalo bi ga izmisliti, rekao je Volter, mada sumnjam da je mislio na onoga na koga ja mislim. Uostalom, ko zna, on je bio ateista, gledao je daleko šire nego ja.  Problem je što bi nad tim Koga Bi Trebalo Izmisliti treba da stojim ja. Jasno mi je da nisam nimalo superiorna, već da moja fikcija ide daleko ispred mene i da često ne umem da je savladam, ne smem da joj se suprostavim, ona me nevidljivim koncima vuče i sasvim me usmerava.

Hm, da… da pokušam, ipak.

Kako bi on trebalo da izgleda?

Nimalo natprirodno, nimalo superiorno. Ljudski, obično, kontaminirano.

Da ume da otkriva zbivanja i da se za njih zanima samo kad mu je to od koristi. Sve vreme da misli da drži sve konce u svojim rukama, ali da to bude posledica sujete, jer sve se već odigralo. Samo je njegovo saznanje učinilo da on sebe smatra aktivnim učesnikom. Taj je svo vreme tu da učini neke poteze. Ali avaj. Ništa od toga. Taj nema zanimanje, iako poseduje diplomu. Nema radne zadatke, iako ima zaposlenje. Ne čini ništa, iako je stalno zauzet. To je fantastičan izum ove države. Takvi ljudi. Sigurno.

(Uf, Mora da mi je država bila u podsvesti kad sam počela osmišljavanje.) Ova država je neprijatna tvorevina koja se otela ljudima isto onako kako su se oni oteli prirodi, pa pošto je odmetnik relativno svež, potrebno je stotine apsurdnih i besmilenih stvari da bi simulirale savršenstvo tog organizma. Možda će sad neko da pomisli da je moj moto i da se u celoj ovoj priči krije- cela Srbija jedan zatvor, ali ja se u stvari ne vezujem za Srbiju, jer zidovi zatvora koji se nametnuo, ovde, svoje temeelj pruža sasvim nezavisno od granica i etničkih kazamata.

…

Zaboga, što li se mučim da  izmiljam?

Ništa lakše. Nonšalantno ću prošetati mrežom! Sam se taj izmislio, osmislilio, opisao  i napravio od sebe bogapitaj kakvu veličinu . Treba samo da pročitam blogove  i zagrebem po sjajnim i manje sjanim površinama i eto ga, tu iza čoška.

Nije jednina u pitanju. Množina. Neće to biti mnogo teško.

Mi ostali smrtnici, nesavršeni i gologlavi, postaćemo u to ime, i u tu slavu narikače i vikaćemo po potrebi i u prigodnim situacijama:

Mi vas molimo da reagujete kako vam volja, da žalite ili krijete ravnodušnost u skladu sa vašim stvarnim odnosom, a prirodnu svest da je jezivo i tragično što se neko zauvek povlači iz naše i onako slabe družine mi preuzimamo na sebe. Ridaćemo i kukaćemo i za vas koji to ne možete, ne smete ili ne umete, za vas čije je srce suviše tvrdo ili ništa ne shvatate, za vas koji ste odavno ‘mrtvi’ ili ste suviše gordi da vas smrt preneražava, za vas koje muči svest što imate koristi od nečije ’smrti’ ili zato što ne osećate ništa iako su vas učili da bi trebalo .

Eto, ja ću kao svaka narikača i svaki Moralan čovek usuditi se da progovorim, opet i opet i uprkos….

Život onih koji nikako ili slabo reaguju na nadražaje je jedan od ključnih besmisla ovog sveta. Progovoriću po ko zna koji put, umesto onih koji umeju da zapamte kako se ljudsko biće ponaša u odredjenim situacijama i to koriste da bi zapečatile svoj duh i svoje telo, sve u primitivnoj zabludi da ono što se ne menja nema ni svoj kraj. Za njih nikakve koristi, za mene samo šteta, ali neko mora da noktima zdere kožu sa svojih obraza, da počupa kosu i istupi grlo. Pristajem, pod uslovom da ću ovim činom dobiti uverenja da sam Moralna.

Jer, istina, što sam moralnija, to je ovaj život vama i meni živopisniji. Životniji. Da bih sve ovo dobro ispalo, moj život mora da je prošaran besmilenim pitanjima, dilemama, nemoralnostima, greškama i neverovatnim obrtima, baš kao putevi benzinskim pumpama. Nije nego.

Eto. Belaj. Ostaje u ovoj ludosti samo još jedno pitanje: koliko ću još ovakvih tekstova morati da napišem da bi dobila konačnu Ocenu. I Rešenje.

Odbijam. To sam smislila. Od danas krećem taktikom koju su mnogi proverili ‘pišanje iz voza’

Zato, neka voz krene. Ja ću  već nekako naći način da zadjubrim ono što do sad nisam.

Volim apstrakcije. Ne znam šta znači apstraktno u književnosti, ali recimo da u likovnim umetnostima znači odsustvo figuracije, a u logici izdvajanje opšteg i bitnog na uštrb pojedninačnog i pratećeg, te mi postaje jasno da je pripisivanje magijskih svojstva detaljima, uzročnostima, zakonitostima i preslikavanje očigledne stvarnosti, ono što mi smeta u književnosti prošlih vremena (ne znam kad su ta vremena počela, niti kada su se završila, niti kada su počela vremena koja i dalje traju) i koju više ne mogu da čitam.

Možda sva zbivanja i svi procesi imaju svoje zakonitosti, ali nije na piscu da ih prikazuje, jer ko može da tvrdi da poznaje te zakonitosti i da ako i neko poznaje, da su one ispravne. Pošto i apstraktno može i mora da bude uverljivo, mora da postoji i orudje koje nam pomaže u tome. Verujem da je to otvorenost ili kako su se se nekad izražavali, iskrenost. Osvajanje tog orudja predmet je sasvim drugačije literature, a ono što sam htela da kažem, je da ako smo iskreni, priznaćemo da ne možemo da proniknemo ni u mali deo zakonitosti kojima smo okruženi, pa je bolje da ih ni ne potežemo. Zbogom realisti, moralisti, modernisti, humanisti, klasicisti, naturalisti, nadrealalisti, ekspresionisti, pojavite se samo ako vas bašbaš hitno zovem u pomoć.

Teško mi je da se setim teksta koji mi se svideo, a da se ne zbiva u nekom ili iz nečije perspektive. Zato i ne čitam o poljodelstvu, instant’eliksiri savetovalištima, o sportu i sportskim tračevima. Ne čitam, više, tekstove koju u svom sadržaju imaju više od 10 posto opisa profesionalnih delatnosti, kućnih poslova, oblačenja, seksulanih prizora, ašikovanja, narodnih običaja, političkih teorija, citata, nepreciznosti ili opisa dela inih umetnosti.

Šta čitam i šta pišem… Kako i gde se to promenilo, a jeste, ne znam, znam samo da sam poput mnogih bila opasana predrasudama.

Ne,ne tvrdim da sam se baš svih lako rešila, ali neke su valjda otišle. Počela sam da čitam one koji imaju dozu epske bahatosti, a da pišem oslobodjena predrasuda tipa

jednostavan čovek nije obrazovan,

neobrazovan čovek nije ugladjen,

neugladjen čovek nije progresivan,

regresivan čovek koristan,

beskoristan čovek nije moralan,

nemoralan čovek nije društven,

nedruštven čovek nije human,

nehuman čovek nije poželjan,

nepoželjnom čoveku nije mesto Ovde, uklonite ga!

Uklonite jednostavnog čoveka! Uz ovo Malo patetike i stereotipnih neosofizama htela sam da kažem koliko su mi mrske, trenutno negativne premise i kako sam ustvari svo vreme htela da pišem o onome što volim, ali eto opet sam se saplela o konfuznost, alegoriju, apstraktno…

Ovaj tekst pokazuje koliko volim da zbrzam nešto kada mi nije jasno šta treba da radim i kad nisam sposobna da uzmem stvar u svoje ruke i da kažem jasno glasno i obično:

Ne, nisam pisac ali pisala jesam. Gomile. Tone. Mesecima. U mojim pričama su se mnogi prepoznali ili prepoznali nekog iz moje okoline. Gotovo redovno, Pogresno. Preko reda i smisla.

Možda sam, ipak, bila, ponekad, dovoljno otvorena i dovoljno apstraktna, da saopštim ono što na druge i lepše načine nisam mogla, a da istovremeno poklonim, preko reda, nekima nešto drgačije. Manje apstraktno. I sve to bez koriščenja, reči iz palete, govana, shitova, tresheva, sranja….

Ludo i sumanuto, da, ali je baš tako bilo i kad sam ja otimala ono što su neki, dok su stvarali harmoniju, pisali.

samo to…

Neeeeeeego, ne pitah te, imaš li plave oči?

I da, nisu oči u pitanju.

Boja je. I u čitanju i u pisanju.

znam da češ biti počastvovan, iznenadjen i da ćeš shvatiti da je zalud tvoja briga i refrešofanje ranom zorom, zarad provere jesam li ili nisam odobrila tvoj komentar.

Nisam. Prvo zato što ne volim lažna predstavljanja, koriščenje tudjih nickova, zamaranje, gubljenje vremena u potrazi za proksijima i ostalim skalamerijama, a sve u cilju ostavljanja lažne IP.

Odobrila nisam, ali evo odgovaram, zato što me tudja briga za moje brige i moje bližnje uvek dotera do ivice suza. OndaK tako potrešena shvatim da ovaj svet nije ludo mesto neg’ da ima i dušebrižnika, pravednika i onih koji će više nego kurtuaznim pitanjem otkriti svoje NE Male i NE Skrivene nežne ali i neke druge osećaje prema meni. Nadasve ti se zahvaljujem jer je tvoj komentar zvučao tako osvešćujuće, kao iz bunara, pa direkt na svetlost dana. Prenerežano sam čula kako vičeš Stani! Jeres! i kako smišljeno i dubokoumno stavaljaš, meni, do znanja da si time postigao visok stepen duhovnosti.

Hvala ti, moj dragi, anonimni prijatelju. Da se ne bi više brinuo, trošio sebe na zaludne posete mom blogu, evo, izvoli, tvoj cenjeni komentar:

A new comment on the post #147 “U potrazi za izgubljenim vremenom” is waiting for your approval
http://www.laluve.com/2008/05/15/u-potrazi-za-izgubljenim-vremenom/

Author : …………(IP: 207.10.234.69 , 207.10.234.69)
E-mail : pacenica@pati.zanjim
URL :
Whois : http://ws.arin.net/cgi-bin/whois.pl?queryinput=207.10.234.69
Comment:
Jos uvek patis ili ovako skupljas oko sebe pacenike koji veruju tvojim lazima?

a evo stiže i moj dugo očekivani (dugo, nego kako, prošlo više od 18h) odgovor…

Ukoliko prenebregnem digresiju izmedju nicka i pitanja te nick zanemarim (isti sam, zamenila u tvom komentaru tačkicama jer ti zaista ne mogu dozvoliti da se u ovakvoj intimnoj prepisci izmedju tebe i mene koristis Njegovim nickom ), onako kako zanemarujem mnoge druge, što ljude, što stvari i ako preskočim intelektualno-gramatičku konstrukciju tvog pitanja, te konceptualni zanos izmedju redova i skoncetrišem se, teškom mukom, na smisao i cilj tvog obraćanja meni, mogu ti reći:

Patim, naravno, za svim neshvaćenim, izgubljenim dušama, patim i crvenim ponekad zbog tudje zlovolje, kretenizma, glupoščine, ignorisanja, blokiranja, ljudske nesreće, bolesti, fatalizma, idolopoklonstva.

Ne, ne patim za njim. Njemu, zaboga, ništa ne fali, hvala na pitanju.

Da, lažem, naravno i Ovako skupljam oko sebe Paćenike i redjam u teglice, pa istim uspešno trujem narod, velikomučenike kao i one poput tebe kojima se u rečima naziru pačavre nekog fluidnog morala koje lepršaju u visokoparnim govorancijama, a morala nigde.

Oprosti, Bože, mojim gresima i grešnim mislima.

Nadam se da ćeš biti zadovoljan i zadovoljen mojim odgovorom, to bi me baš usrećelo jer sam ti istim posvetila bar onoliko pažnje koliko i ti meni a to treba, moraš priznati, ceniti.

Umorno, dezorjentisano i blesavo. Bez teatralnosti i ikakve želje da od ovoga ispadne pričamtipriču.

Ko je pročitao, pročitao.

Ko je razumeo, razumeo.

Ko se oglasio, oglasio se.

Ko je odustao, davno odustao.

A i bio je sklon tome…

Što sam imala da kažem, rekla. Moguće i više od toga.

I od mene, pa je dosta.

Dodju nekad i ona vremena

za ćutanje.

Ne znaš, a znaš. Govoriš, a ne govoriš. To je igra koju stalno ponavljam. Svaka nova je supstitucija za prethodnu.

Stvorena iz čežnje da bude bolja, veća, jača od svake prethodne.

Ona razbija ambivalntnost na milion sitnih komadića i sumorni fatalizam pretvara u metafizičko ozarenje. Izbriše malaksalost, obamrlost i dosadu.

Kad prepoznaš kreneš. Nadjes se odmah zatim, na mestu odakle dolaze svi uzroci i sve vidiš, jasno. Da bi mogao da vidiš ne treba ti, u toj igri, više od mentalne sposobnosti koja je potrebno da se prepozna plava boja. Uspevaš na trenutak da sagledaš sve logičke medjuodnose bića sa prefinjenošću i trenutnošću kojima u normalnoj svesti nema ničeg ravnog. I taj trenutak se zasniva na vidjenju, ne na saznanju. Nestanu suprotnosti, dobro i rđavo, moje i tvoje, subjekati i objekat. Laici bi rekli širenje granica ega bez upotrebe droga.

Što više igraš sve ti je više potrebno. I sve si bolji. I savitljiviji. I sve ti je lakše da se u toj igri uzdigneš iznad sitnih emoocija i trivijalnih briga. Delirium tremens.

Ovo je igra pred zmijom zvecarkom. Mekana i precizna. Osetljiva kao hodanje dok u rukama, u plitkoj posudi, nosiš vodu i svestan si da će i najmanji drhtaj učiniti da se ona prospe.

Zvečarka i ja. Ovoga puta, poput neiskusnog žonglera igram sa više lopti no što sam uvežbala.

Ili ću je omamiti i pobeći.

Ili će me opijenu ugristi.

Šta je zabluda ako ne vrsta bluda?

Šta je muka ako ne poruka?

Ako ugrize smiriću dah. Uzdah-izdah će tišinu mog krvotoka svesti na trideset otkucaja u minuti i ja ću odugovlačiti agoniju…

jer..

što srce brže kuca, otrov zvečarke brže ubija.

i sanjam,

zaboraviću i objasniću

umesiću i postaviti

i ono što je meni očigledno

postaće i tebi.

Odgovor na pitanje čemu služi srce

biće:

služi

da lupeta kad trčiš dok hodaš,

da preskače dok govoriš što ne moraš,

da stane kad radiš što ne smeš.

No, ti ćeš drsko i samouvereno, sajlama i mašnicama uviti sve umešeno

te će tvoje očigledno postati moje

i ja ću na sva postavljena pitanja

odgovoriti

nikad.

Nego, nisam ti rekla jer nisi ni pitao,

da bi bio nešto moje

i da toplina ruku razbije izmorenost

moraš da, kao i svi mistici ( Rasel, recimo) shvatiš

da je svet koji možemo videti i dotaknuti samo puka iluzija i da

je stvarni svet potpuno drugačiji.

Fali tu kumulativne logike

kao što onom sutra fali gradivni pridev.

Oni su, inače, dapače i svakako, bili, videli me, osujetili olako moju ničim uslovljenu dostupnost, iskoristi i otišli. Bila sam im na usluzi, kad je korisno, kad je dosadno, kad nemaš kud. I oni meni. Neki su otišli. Od nekih otišla ja. Zajednička osobina i njima i meni, bila je, prenaglašenost. Povremeno i blagoglagoljivost.

Uzdišem, ponekad, jutrom oko dva po podne i pomislim:

Koliko uskogrudosti na jednom mestu,

i koliko širine.

Koliko cinizma, gluposti i nepismenosti

i koliko optimizma, pameti i pismenosti.

I arogancije, pre svega.

Zbrčakaju se te misli u glavi, otupe i stvore premisao.

Zapravo, smo mi, ili vi, tako će biti lakše i manje subjektivno, jedna specifična glasna podvrsta, naizgled homogena, a zapravo heterogena, sastavljena prvenstveno od brbljivaca i egzibicionista koji naprosto ne mogu da odole komunikabilnosti Interneta, medju kojima se tek tu i tamo, kao svojevrstan kuriozitet provuče po koji istinski glas razuma.

Ili lepa pisana reč. Poezija, proza. Otkrivaanje suštine života,pa podeljeno sa auditorijumom. Milina.

Pokušala sam jednom da objasnim svoju opčinjenost ljudima i ljudskim odnosima. I koliko me fascinira mnogo više od svih savršenih arhitektonskih ili prirodnih lepota. I koliko i kako posle nekih ljudi ostane gorko, a sećanje jadno, ma kako slatko i jasno bilo, dok je bilo. Nisam uspela.

Svela sam priču na opažanje i instikt u kojima su se prepoznali neprijatelji utripovani sujeverjima i predrasudama. Oni koji su neskloni bilo kakvoj kritici, okoreli protivnici individualizma, neki i silno zaljubljeni u kolektivne vrednosti, poput vere ili nacije. Ne osporavam načelno pravo na izražavanje svog mišljenja, ma kako ono pogrešno i jednostrano bilo. Prosto, zato što, ako neko im nešto protiv tudjeg misljenja, ima uvek priliku da na njega odgovori: argumentima ili strastveno ili primerenom mešavinom.

Samo…

Ne očekujem (a jesam, nekad davno, priznajem) od evry men populacije, u kojoj 40% ne cita knjige, ponekad cita 31, 8 %, samo kada mora 16,5 i svega 11, 6 redovno (sto je u skladu sa obrazovnom strukturom stanovnistva) Ništa. Shvatila sam da Interet “kao prozor u svet” veoma malo može tu išta da promeni. I obilazim u širokom luku kvazielitu srpske blognosfere. Toliko sam rešila, da se poštedim. Ipak.

Konstatujem, još jednom, da sam u gore pomenutom pokušaju omanula. Omanula i u raznim izborima. Objašnjenjima. Procenama. Ljudima. Ili oni u meni. I preživela.

Dočekam, a ne čekam, da se neko, ponekad javi, posle višemesečnih ili višegodišnjih istraživanja i pročita ponešto iz ove moje oaze, koja na kraju krajeva služi kao i mnogima od vas, samo za samodestruktivno natezanje sopstvene (ne)pameti. Pročita informacija radi. Kojih ovde, uglavnom nema. Zagube se medj redovima i naprave pogrešnu sliku. Iskrivljenu. Toliko.

Bogu, hvala, te ovo ne čitaju (bar se ne javljaju) oni za koje postoji opravdana bojazan da će se, zbog male specifične težine (šuplje i bez sadržaja), uvrediti, te nemam potrebe da se pravdam. I izvinjavam zbog eventualnih uvreda koje sam neohitice i namerno izrekla u ovom tekstu. Pismenom, dakako.

O, da, tako je. Nikad ne znaš sasvim sigurno. Nagadjaš. Konstruišeš. Pa, slomiš konstrukciju. Otići ili ostati. Da li, zaista misliš da može bez odgovora? Da li je u pitanju nešto određeno ili ti se, samo tako, odlazi nekud, negde, nigde?

Ništa posebno određeno. Samo da odem. To mi je palo na pamet.

Od koga? Od sebe? Od nje? Od sveta?

Ćutanje. Pomerila je nogu koja je počela da trne.

Nekad odeš zato što su i drugi otišli.

Ponovo se u tom ćutanju nastanilo njegovo mumlanje i njegovi usitnjeni koraci.

Nemoj mene petljati u to… Hajde sam. Morala sam i ja mnogo puta.

On je stajo ne mičući se. Zatim se okrenu i izađe. Preneražen. Nebo nad njim počelo je tiradu ispraznih očiju i ružnog, izobličenog lica. Onda se stvorila ulica. I ljudi. I predeo. I svetlo. Čulno svetlo.

Kao da se čitav predao pretvorio u precizan crtež, sličan skici mašine s priloženim uputstvom za upotrebu, koje mu je objašnjavalo šta da čini. Njegov um je očajnički žudeo za sidrištem, hvatao se za detalje kao za slamku. Imenovao je sve što mi se našlo u viokrugu. Put. Kamenje. Asfalt. Nebo. Betonska zgrada. Zelena klupa.

Put. Kamenje. Asfalt. Nebo. Betonska zgrada. Zelena klupa.

Sapleo se o kosača lokalnog šipražja. Onog gradskog što nabuja u aprili. Sapleo se o gumene opanke i vunene čarape. Na plus dvadesetšest.

Video je ženu iz susedne zgrade. Svakoga dana je vidjao. Dvoje male dece upletene u njene noge. Stajala je pored klupe. Jedno dete je ležalo na klupi. Mumlalo. Mlatilo rukama. Rodjeno bez očiju. Nova nada u zloj sudbini…neće videti ružnoću zlih ljudi kojima se, dok govore, pljuvačka sliva po koži. Po očima i ustima. Sliva se i dok ne govore. Dobro je što to nikad neće videti. I to je nešto.

Neutešno.

Nije se osvrtao.

Kako su smešni ti odlasci. I tragedije koje stvaramo, bespotrebno. I život koji pravimo jadnim. Nedopostivo. Sramno. Jalovo.Ne treba se tešiti tudjim zlim kobima. Ni vidljivim, ni ne vidljivim.

Hitao je dalje. O, kako bi sjajno bilo ustati, svakog jutra, sa novim nahranjenim optimizmom i skakati po sopstvenom krevetu u ritmu muzike koja se čuje iz isključenog radija. Biće da to mogu operisani od očekivanja. Život dovoljan životu. Da smo svi ludi, svet bi bio na korak do savršenstva.

Skica mašine poče da se muti. Jasne linije postadoše zamrljanje. Uputsva besmislena. Tama se zgusnula. Došla niotkuda. Postala lepljiva. Probijao se kroz nju sa naporom kao da pliva kroz vodu. Put mu je krenuo u susret.

Zar ne mrziš svetinu? Ona po pravilu, misli da je kompetenta da prosudjuje o svim pitanjima, naručito o onima o kojima nema pojma. Ona razradjujete taktike, vežba borilačke veštine. Što je glasnija i drskija, to je bolje. Njena sposbnost prikrivenog infiltrianja u neprijateljske tabore je magična. Umetnost korišćenja slavskog sindroma fantastična. Korektnost nezamenjiva.

Zaboravio si da zavidim ljudima koji lako i maestralno prihvataju trenutak. I vreme. Kojima mozak služi za blazirane igre skrivalice.

Zaboravio si da su reči samo reči. Mogu se izgovoriti, prećutati, pročitati, napisati i možeš njima, ukoliko su u štampanoj formi, obrisati fleku sa poda. Zamrznutu. Zabrljanu. Izgaženu.

Zaboravio si da je ono drugo drska čulnost, da je sex odlican sport, a orgazam najdublja emocija.

Nisi me razumeo? Ne vidim da je neophodno da me svi razumeju.

Koji je tebi kurac danas?

Meni?

Nijedan!

Bila je ovo sasvim prirodna i logična zamena. Učinjena u dobar čas.