Cras ingens iterabimus aequor… |

Dragi moj anonimni prijatelju,

znam da češ biti počastvovan, iznenadjen i da ćeš shvatiti da je zalud tvoja briga i refrešofanje ranom zorom, zarad provere jesam li ili nisam odobrila tvoj komentar.

Nisam. Prvo zato što ne volim lažna predstavljanja, koriščenje tudjih nickova, zamaranje, gubljenje vremena u potrazi za proksijima i ostalim skalamerijama, a sve u cilju ostavljanja lažne IP.

Odobrila nisam, ali evo odgovaram, zato što me tudja briga za moje brige i moje bližnje uvek dotera do ivice suza. OndaK tako potrešena shvatim da ovaj svet nije ludo mesto neg’ da ima i dušebrižnika, pravednika i onih koji će više nego kurtuaznim pitanjem otkriti svoje NE Male i NE Skrivene nežne ali i neke druge osećaje prema meni. Nadasve ti se zahvaljujem jer je tvoj komentar zvučao tako osvešćujuće, kao iz bunara, pa direkt na svetlost dana. Prenerežano sam čula kako vičeš Stani! Jeres! i kako smišljeno i dubokoumno stavaljaš, meni, do znanja da si time postigao visok stepen duhovnosti.

Hvala ti, moj dragi, anonimni prijatelju. Da se ne bi više brinuo, trošio sebe na zaludne posete mom blogu, evo, izvoli, tvoj cenjeni komentar:

A new comment on the post #147 “U potrazi za izgubljenim vremenom” is waiting for your approval
http://www.laluve.com/2008/05/15/u-potrazi-za-izgubljenim-vremenom/

Author : …………(IP: 207.10.234.69 , 207.10.234.69)
E-mail : pacenica@pati.zanjim
URL :
Whois : http://ws.arin.net/cgi-bin/whois.pl?queryinput=207.10.234.69
Comment:
Jos uvek patis ili ovako skupljas oko sebe pacenike koji veruju tvojim lazima?

a evo stiže i moj dugo očekivani (dugo, nego kako, prošlo više od 18h) odgovor…

Ukoliko prenebregnem digresiju izmedju nicka i pitanja te nick zanemarim (isti sam, zamenila u tvom komentaru tačkicama jer ti zaista ne mogu dozvoliti da se u ovakvoj intimnoj prepisci izmedju tebe i mene koristis Njegovim nickom ), onako kako zanemarujem mnoge druge, što ljude, što stvari i ako preskočim intelektualno-gramatičku konstrukciju tvog pitanja, te konceptualni zanos izmedju redova i skoncetrišem se, teškom mukom, na smisao i cilj tvog obraćanja meni, mogu ti reći:

Patim, naravno, za svim neshvaćenim, izgubljenim dušama, patim i crvenim ponekad zbog tudje zlovolje, kretenizma, glupoščine, ignorisanja, blokiranja, ljudske nesreće, bolesti, fatalizma, idolopoklonstva.

Ne, ne patim za njim. Njemu, zaboga, ništa ne fali, hvala na pitanju.

Da, lažem, naravno i Ovako skupljam oko sebe Paćenike i redjam u teglice, pa istim uspešno trujem narod, velikomučenike kao i one poput tebe kojima se u rečima naziru pačavre nekog fluidnog morala koje lepršaju u visokoparnim govorancijama, a morala nigde.

Oprosti, Bože, mojim gresima i grešnim mislima.

Nadam se da ćeš biti zadovoljan i zadovoljen mojim odgovorom, to bi me baš usrećelo jer sam ti istim posvetila bar onoliko pažnje koliko i ti meni a to treba, moraš priznati, ceniti.

Bez stila, seljački i glupavo. Kao da je nekad bilo drugačije.

Umorno, dezorjentisano i blesavo. Bez teatralnosti i ikakve želje da od ovoga ispadne pričamtipriču.

Ko je pročitao, pročitao.

Ko je razumeo, razumeo.

Ko se oglasio, oglasio se.

Ko je odustao, davno odustao.

A i bio je sklon tome…

Što sam imala da kažem, rekla. Moguće i više od toga.

I od mene, pa je dosta.

Dodju nekad i ona vremena

za ćutanje.

Ma! Šta je tebi?

Ne znaš, a znaš. Govoriš, a ne govoriš. To je igra koju stalno ponavljam. Svaka nova je supstitucija za prethodnu.

Stvorena iz čežnje da bude bolja, veća, jača od svake prethodne.

Ona razbija ambivalntnost na milion sitnih komadića i sumorni fatalizam pretvara u metafizičko ozarenje. Izbriše malaksalost, obamrlost i dosadu.

Kad prepoznaš kreneš. Nadjes se odmah zatim, na mestu odakle dolaze svi uzroci i sve vidiš, jasno. Da bi mogao da vidiš ne treba ti, u toj igri, više od mentalne sposobnosti koja je potrebno da se prepozna plava boja. Uspevaš na trenutak da sagledaš sve logičke medjuodnose bića sa prefinjenošću i trenutnošću kojima u normalnoj svesti nema ničeg ravnog. I taj trenutak se zasniva na vidjenju, ne na saznanju. Nestanu suprotnosti, dobro i rđavo, moje i tvoje, subjekati i objekat. Laici bi rekli širenje granica ega bez upotrebe droga.

Što više igraš sve ti je više potrebno. I sve si bolji. I savitljiviji. I sve ti je lakše da se u toj igri uzdigneš iznad sitnih emoocija i trivijalnih briga. Delirium tremens.

Ovo je igra pred zmijom zvecarkom. Mekana i precizna. Osetljiva kao hodanje dok u rukama, u plitkoj posudi, nosiš vodu i svestan si da će i najmanji drhtaj učiniti da se ona prospe.

Zvečarka i ja. Ovoga puta, poput neiskusnog žonglera igram sa više lopti no što sam uvežbala.

Ili ću je omamiti i pobeći.

Ili će me opijenu ugristi.

Šta je zabluda ako ne vrsta bluda?

Šta je muka ako ne poruka?

Ako ugrize smiriću dah. Uzdah-izdah će tišinu mog krvotoka svesti na trideset otkucaja u minuti i ja ću odugovlačiti agoniju…

jer..

što srce brže kuca, otrov zvečarke brže ubija.