Delusional

          delusional

            Someone who is not thinking clearly, or thinks something will happen that, in all likelyhood, will not. (urban dictionary)
adjective
Having false or unrealistic beliefs or opinions (dictonary.com)

 

Dodje tako neki dan, preneražen od zore, zgrožen nad samim sobom, još više nad tobom, koji jedva cekaš da se završi, a pošteno nije ni počeo. Razvlači se natenane od jutarnje kafe, zorom u pet ujutru, pred svitanje i vrti se u krug kao da ima ceo jedan vek pred sobom. A tebe nada da će na brzinu proći i da će sutra, sve izgledati pozitivnije i nasmejanije, ne napušta. Da će, eto, samo od sebe, to monsturuozno saznanje da nisi bio u pravu, da je mnogo toga bila zabluda, da su ti ‘svrake popile mozak’, da ti je racio bio na odmoru godinama, a pragmatičnost i common sense na dugom proputovanju po belom svetu i to naravno bez tebe, samo nestati. iSpariti.

Dodje i nikako da prodje. Natera te u stanje – dobro kuvana svinjska nogica – koja je toliko ljigava da ne možes, sve i da ti je nekim čudom do toga, da je pipneš, uvatiš, zauzdaš, pojedes, svariš. Hemigvejski onako, duboko. Osećaš se kao javni bazen dostupan svima samo ne samom sebi i prosto ne možes da shvatiš, kako su neki tvoji potezi, odluke i razmlišljanja bili potaman za neku sjajnu dijagnozu, onu koja se od oka vidi i kako nisi čuo, neke glasove razuma, koji su se kao iz daljine čuli, što iz tvoje glave što iz nekih glava/usta oko tebe…Pitaš se, u pozadini dešavanja, kako je moguće da si za nešto čekao godinama, palamudio pišuci sebi dnevne eseje u stilu: 

However, it takes a lot of patience. They say the most important is to think about what you want, but I do not know how it is in some kind of units of measurement, in minutes, or Joule spent on thoughts. Isn’t it just an imagination? Is it just an award that will be bestowed upon the one who always takes care of something actually equivalent to the happiness we feel when we dream, daydreaming or go completely mad? … Finally, what about a consequence of action taken (or not taken) in our lives?

Ej, ne palamudio, živeo sa tim…Ako se hvatam za detalje, Preživeo, prezicnije zvuči.

Dodje tako neki dan, obično bude onaj posle Subote,  i traje ko stogodišnji san. I ništa ne pomaže. Ni hemija u spektru od lakih narkotika do teških alkohola, ni fizika, u rasponu od šetanja do teškog planiranja, ni bilogija u dijametrima od nagosnkog do naučnog. Ama bas ništa.

Nemam opravdanje. Ni za sebe a kamoli za druge. A baš bi mi neko svojski dobro leglo.

Čekajuci sutrašnji dan, najviše me iritira što niko neće da saoseća sa mnon. Da prizna, onako muški, ovakve dane. Da bar neko drekne naglas da je pogrešio, bio u zabludi. Pogrešno procenio, odmerio, isekao. Iskrvario od gluposti. Ma ne, Svi se svojski trude da isti ne postoje, servirajući mi da bi sve što su uradili ili nisu uradili, baš isto  (tako da imaju kojim bednim slučajem još neku šansu za povratak) pa ih ne prijave ni sebi, a kamoli meni. A bilo bi mi lakse. Da verujem da nisam jedina. Da nisu moje slike najgore i moji postupuci ispad u seriji savrešno ispravnih onih oko mene. ( gde se prečnih ‘tih oko mene’ širi od jedne od 6000 milja…)

Čekajuci da prodje, da sve samo od sebe nestane, da premostim, da izignorišem podatak da sam od istog očekivala mnogo više, samo da ne moram ništa po pitanju sumanutih zaključaka donešenih na freaky day,  da uradim. Lenja sam. Delusional sam. I neporavljiva sam. A i vi ste. Eto.

 

Stockholm syndrome

Poznat, déjà vu, Topic: Tražim utočište.

(traženje približno utopističko kao i čekanja dobitka na Power ball-u, current estimated jackpot $80 million)

Ukoliko može, bar, na tri noći i četiri dana. Optimalno bi bilo sedam. Gde broj sedam teži ∞.

Potreban mi je, neko sa jakim želudcem i čeličnim živcima, da izdrži ta pišljiva četiri dana. Noću može i da spava. Dozvoljavam. Ako je baš neophodno.

Ne jedem puno. Skoro nikako. Alkohol ne konzimiram. Samo pod prisilom. Xnax-u podložna, te ako zalihe istog imate, stavite ih pod ključ. Dupli.

Nisam zahtevna, verujte na reč (ionako to često radite i skoro uvek bez pokrića i uvek onima kojima nikako ne smete) ali volela bih da ta osoba bude sama. Da nema ženu-muža, decu, kućne ljubimce nikako, posebno mačke ne dolaze u obzir. Niti tropske biljke. Ma ni ribice.

Važno je da poseduje veliki tavan. Prašnjav, prepun paučine, koji nije otvaran, niti bio u bilo čijem posedu godinama. Može i podrum. Dolaze u obzir i bunari. Nekorišćeni i po mogućstvu dubine više od desetak metara (širina manje bitna), smešteni u najzabačenijem delu dvorišta. Ili imanja. Prihvatam i zapuštene plantaže obrasle u korov i kučinu. Zapetljvanja u korove, kučine i toksične elemente organskog i neorganskog porekla, mi je specijalnost. Skoro pa doktorska disertacija. Neodbranjena.

Potreban mi je, Neki prostor bez nade i bez poniženja, da smestim u njega glupe postupke, još  gluplje potrage i istrage. Greške. Nedostatak empatije. Tudje i svoje.  Znači prvenstveno glupost, ograničenost, blokiranost i nemoć. Takodje, tudju i svoju. Ostavila bih tu i sva velika otkrića: Veru da ljudi, ljubav, Okolnosti, mogu da budu manje lažni i mizerni nego što na kraju ispadnu. Ili se dokaže.

Da, još bih da spakujem svoja dugogodišnja čekanja, neobjavljene romane i kratke priče. Svoje Novele ću ipak sadržati za sebe. Morate imati neke tajne. Ako ih nemate, izmislite ih. Bićete vredniji. I sebi i drugima.

Svakako bih nekako da arhiviram nekih, brat, bratu  tridesetak godina života. Da uguram u neku tminu prašinu puteva i beskonačni niz uzroka i posledica zbog kojih su živeti, sanjati i planirati postali sinonimi. I zbog kojih je smisao života kao i njegovo ostvarenje mnogo većim umovima od mene ostao nepoznanica. Ni Bulgakof se ne izbori sa tim, odakle meni bolja perspektiva.

Eto. odustali veći od mene, pa ću i ja.

Smestim, spakujem, uguram,  zatvorim vrata, poklopac, zatrpam, sahranim, da istrune onako organic. Zvuči nemoguće, jel’da?…Da, naravno, Ali ko nije probao nije se ni uneredio.

Još nešto za pred kraj ove potrage za Osobom koja ima ono što to mi je upravo sad neophodno  (life-threatening emergency): Ne treba da pominjem koliko bi to bio tegoban i neprijatan “posao” i koliko bi taj neko od koga tražim utočište (a on/ona lud bude dovoljno, pa mi isto priušti) mora da bude sirov, jak i dosledan. Da ume da govori pogledom i leči rukama. I to bez dodira. Onako na daljinu. Da ima glas koji grmi, a da ume da čuti na moje  izjave do kojih svi dodjemo pre ili kasnije, na dnevnom ili godišnjem nivou, te shvatimo da je rešenje u nizu sitnih delanja, a ne major life changing akcija i da nikada, ama baš Nikada ne treba verovati ni sebi, ni drugima. Ako sebi već moramo, povremeno, opstanka radi…

onda verujte samo u ono što osećate, lišeno pragmatičnosti, misaonih procesiranja i realnosti. I svakako ne pokušavajte, ni u ludom besu, da ostavite drugačiji otisak o sebi nego što on zapravo jeste. Batalite podmićivanje sudbine, Ona ionako ne postoji…

Jer Posle Svega, Ljudima je važnija svaka banalost na nivou Unblock/Block životnih i ostalih statusa, kao i jeftinih, mizernih, emotivno-egoistickih, poetskih i Ostalih akcija od trajnih emocija. I odnosa. Vrednosti i da ne spominjem.  Avaj…

For the God’s sake, zašto uvek čeznjivo gledamo u tudji tanjir iako je vidno plići i siromašniji, misleći da je isti potentniji od onog ispred nas? Zašto šarene laže nismo prerasli u dobi od pet…

For the God’s sake, ima li iko, ikakvo Utočišće koje liči na svitanje?

U zamenu za jedno takvo nudim, jedino što još uvek umem i posedujem /

Dokazaću vam, za par sati ili tih par dana i to bez katarze, fizičkog kontakta bilo koje vrste i orgazama, koliko naše granice imaju fatamorgansku visinu i kratak fitilj i kako je sve što ste gradili godinama i ulagali sebe,  i sve ono za šta ste verovali da je Beskrajno savršeno ili bar na putu ka tome, zapravo

 Savršeno beskrajno pogrešno.

Wheel of fortune***

Neke gradove nikad ne posetimo.

Neke poslove nikad ni ne probamo.

Neke ljude nikad ne upoznamo.

Neki se nikad ne vrate,

a neki nikako da odu.

Neki planovi nikad ne dozive svetlo dana.

Neke pozivi nikad ne stignu.

i zaista, stvarno i zasigurno uzasno:

Neke zelje se nikad ne ostvare.

 

Tu negde zadnjeg dana decembra, par sati ili minuta +/-, bez da kazem Sezameotvorise, uvek se ukaze prilika, da nekim Nikad dam Novu sansu.

Eto, Bar onih par sekundi pred ponoc, kad sve izgleda, da najbolje tek dolazi i kad verujemo i u ono, sto je juce bilo bas kao i jeste.

Nemoguce.

Ja bih, eto, usudjujem se, gura taj tockic napred, u NG, pa da nesto, u toj novoj i obecanoj nekako zbrda zdola odradim, nesto zaradim, neke planove ostvarim, neke ljude docekam.

Jos bih  svakako da mi i nesto padne sa neba, neka cudesa, out of the blue, ako je moguce, i to naravno ona koja su racionalno i iracinalno nedokuciva.

A najvise bih da konacno naucim da neki koraci moraju da se puste, bez truda i napora, sa brzopletoscu deteta koje je tek prohodalo,

bez psiholosko socioloskih procena i analiza,

i svakako bez strateskih priprema jednakih onim koje su prethodile

iskrcavanju na Normandiju.

 

Ja bih… a vi kako hocete.

 

 

 

 

***Before you judge me, please understand that if you support the stupidity,  manipulation and being the “It’s all about me” type, I don’t give a fuck what you think.