Umesto maila na koji nisam imala snage da odgovorim…bar ne večeras

To je onaj bedan osećaj zaustavljanja, kašljanja, saplitanja, kao ništa više ne ide, nikako da se nešto pokrene, nikako da krene bolje, nikako da dočekam to bolje, planirano, čekano mesecima, sutra kao ostvarenje nekih nadanja, gomile napora, rada, sranja  i odricanja. I onda svane to sutra i sjebe te. Može i gore. Pa ti vidi, što si kukao i kako si smeo i vrati na ono juče ako smeš i ako možeš.

A ne mogu. I ne bi kukala, da su mi rekli da može i gore. I opet čekam sutra…i grizem se za jezik da ne kažem…Jebem ti decembar i sve nadolazeće praznike i glupavu agoniju oko njih zajedno, sa svima onima koji mogu da se raduju…

ali kao neću

nek su ovu samo bedni dani u kojima mi je to što sam bolesna najmanji problem, kao predznak za one u kojima ću moći da se radujem

I zato ne pitaj me što me nema. Bolje ovih dana da me nema da ne trujem ovako…

Nikad ne šalji ovcu na vuka, nećeš uspeti

Nemam dovoljno vremena da svima objašnjavam. Lakše mi je da im dozvolim da misle kako hoće i sude kako umeju. Ko ima vremena za to. Ako bi im i objašnjavala dobila bih verovatno, isto. Mislili bi drugačije nego što sam ja planirala i sudili bi obrnuto od onoga zbog čega sam objašnjavala.

#{[]]1]?!?!?!?!}{##?!?!??**@#$^&*

Ma, ne. Nije tugovanka. Ni priča o zlim i slaboumnim. Nisi me razumeo. Nije smicalica. Nije ni igra reči. Nije ni očigledna laž koju si morao da prozreš i da na istu odgovoriš. To je bilo u  nekom prethodnom tekstu.

\+[!~?>2$^%#^&@*(@(@(

Ne šapućem. Šapat ovakve reči ne pravi uzvišenim, nego nečujnim.

**@#$^&*2$^%#^\+[!~?>

Ni sama ne znam zašto. Valjda mi je dojadilo da ćutim i skupljam prašinu.

-**~!.;*-_!#_%6

Odusta, čin prvi. Ne tražim. Ono što mi je onda bilo od životnog značaja postalo je marginalno.

^%#^!.;*-

Eto, supstitucijom. Povuklo se da bi ustupilo mesto nečem drugom. Nema tu plemenitosti. Tante za kukuriku. Umorila sam se. To je sve.

_!_!_??!?@?@

Ima ili nema. Postoji ili ne postoji. Nije uvek možda. Sažaljenje je izlišno.

\+[!~?>2$^?!%#^&@*(?!?@?@@(@(#{[]]1]?!?!?!?!}{##?!?!??**@#$^&*{]+0*^%$^@&#*#$%:’[]]]]

To nisam znala. Sad me uopšte ne zanima. Svesno ili nesvesno. Whatever.

*@#$^&*{]+0*^%$

Eh, sad. Kakav zatvoren i spetljan krug. Ali ne dam se zbuniti. Za početak, recimo, kad bi čovek bio odgovoran samo za ono čega je svestan ili što “zna” glupaci bi bili unapred oslobodjeni krivice.

?!??**@#$^

Neznanje jeste krivica. Ne pričam, kad nemam kome. Ne pišem isto, kad nemam kome. Odustala sam, čin drugi. Od objašnjenja.

\+[!~?>2$^?!%#^&@*(?!?@?@@(@(#{[]]1]?!?!?!?!}{##?!?!??**@#$^&*{]+0*^%$^@&#*#$%:’[]]]]?!??**@#$^!_??!?@?@-**~!.;*-_!#_%6

Ti ne umeš da shvatiš ni da je pišanje u prirodi bolje od pišanja u bilo kom civilizacijskom  uredjaju. Zato što su isti neumesni. Eto. Zato.

Etaloni i šabloni

Najcrnje mi je kad u nekoj glupači prepoznam sebe.

Pa, ovog puta, baš i nisi morala.

Nisam.

A htela si?

Mmmm, htela. Toliko je neopevano očajna, zagubljena i zaljubljena u bogapitajšta da sam počela samu sebe da žalim, ono kao ljupka solidarnost sa celim ženskim rodom.

Hej, Gospodjo sveznalice, bolje da si otišli na masažu ili kod frizera, nego što si to uradila. Danas si definicija za smorenost. Prava dirljiva slika. Teatralnost na delu. Ajd mani me se sad. Radim.

Hukćem. Da li me čuješ kako hukćem? Baš me briga što radiš. Bah.

Čujem. Ne brini, nema povratka. Nikad nema povratka. Kad se stvari ponove, postanu dosadne ili  razočaraju. Ajd kao izaberi sutra neki drugi slučajni raspored i ne vraćaj izmišljene emocionalne dugove, celom svetu. Biće svima lakše.

Ma, da. Biće svima lakše ako ti ne budeš, baš uvek, dokazivao svoju genijalnost, staloženost i smirenost na mojim mukama.

Dobro. Onda hukći i dalje. Sama sa sobom. U mukama. Ja odoh da vozom bajs.

…