Nešto se promenilo te nedelje. Glas mu je bio drugačiji. Smireniji. Ravniji. Kao da se u tami, iza, krio neki cinizam. Moguće miranje sa stanjem stvari. Nestajanje. Opsesija koja je nestala ili poprimila druge obrise. Moguće da nije mogao da ode, a hteo je. Da, bio je tu. Čudno, poput zapete strele koju ne vidite. Sve što se ne vidi valjda nije tu.
Dva, tri puta isto. Kako si? Onako sam. I to ostane da ječi. Dok dospem do njega on zaboravi pitanja. Namerno. Slučajno. Postanu nebitna. Prodje prvi šok i prvi utisak. Mislila sam da će dan dva pre toga, kada se javio, u dve rečnice i jednim pokretom rešiti sve. Nadala sam se. Kao da se tako stvari rešavaju, a stvari i nisu u pitanju. Samo je dva puta pitao što sam nervozna. I ne znam posle toga šta još.
Sve krije. Sve što može. Čak i šta je sinoć večerao i kad je zaspao. A ja, zato lajem. Pričam i što treba i što ne treba. I ono što može da dovede do pogrešnih zaključaka. Probudila sam ga. Pokušavala, nenamerno, da nekom euforijom sakrijem sebe i iskukam njega. Sebična sam, samo ja pričam, a on ćuti. Ili jedva nešto kaže ili pita. Loša sam. Imala sam mnogo pitanja. Svako zaboravila. Nijedno postavila, a Prosula sam pred njega sve ono što svaka pametna i iole normalna žena, čuva u bisernim perlama u najudaljenijem kutku svoje fioke za veš i izvlači samo u specijalnim prilikama. Jebenu iskrenost. Postoji li to?
Svršeno zamrešeno klupko u mojoj glavi. Konfuzija, prosto složena, sjebana, koja se primitivno ogleda u ova gore tri pasusa. Mučim se pitanjima, zašto ne mogu bolje da čujem i bolje da razumem. Ili zašto bar ne mogu da prestanem da mislim i pišem. Biti otvoren i iskren prema sebi, to je glavni poriv za pisanjem. Pardokslano koliko istina nije jednostavnja. I koliko se ne može napisati.
Ostala sam bez odgovora, smrznuta na klupi sa nekim glupim saznanjem da se nešto promenilo. Ili je to bio samo strah. Ne znam. Opet ništa ne znam. Gurnula sam u svoju zgrčenu utrobu blesak te spoznaje. Sve što mi je sad potrebno su sati i sati razgovora. Otvorenog. Iskrenog. Bez granica, ograda, straha, sramote, bez proračunatog govorenja da bi se izbegle posledice. Za to treba hrabrosti i još ponečega. Krenula sam. Sunčano kasno prepodne. Tajac je klizio niz ulicu zajedno sa mojim koracima i ja sam znala da to što mi treba ne mogu da dobijem. Ne sad. Ni sutra. Ni prekosutra. Možda nikad. Ili možda onda kad to oboma više ne bude potrebno. Ima stvari koje se nikad ne smeju uraditi- ima i onih koje se ne smeju ne uraditi. Ovde se nije radilo samo o smeti i ne smeti. Nego i o hoću neću- i vreme taj poredak neće promeniti. Vremenom će samo izgubiti na značaju. Možda ćemo preskočiti ili jesmo onaj trenutak kad je trebalo. Zar je moguće ti je toliko malo značilo da nisi hteo ni da pokušaš?
Savršeno nehotično zakačila sam kesu sa hlebom, jogurtom i coca colom za ogradu. Ona se pocepala. Sve se rasulo po pločniku. Čovek sa žutim psom se okrenuo, sagao, pokupio, dao mi. Rekla sam mu hvala i prkosno otišla dalje. Bože, jesam. Otišla sam. U čekanje.
Sutradan u neki sivi sumorni sumrak, konačno onako, sumanuto bez reda, bez najave, provalilo je iz mene. Slivalo se potocima. Bezbroj razotkrivajućih misli koje su stvorile samo tišinu. I nemoć. I nemanje kud. I jebeni senzacionalizam u mojim tekstovima, kao da sam u osvajačkim pohodima, kao da je svaka rečenica klopka u koju ću jedino ja pre ili kasnije upasti, kao da ću u vražiju mater dobiti nešto sa tim.
Nije pisanje za svakoga. Nije ljubav za svakoga. Nije ni život da se svakom olako stavi u ruke.
