Cras ingens iterabimus aequor… |

Biti voljen i voleti zahteva hrabrost da se izvesne vrednosti procenjuju kao najviša vrednost i da se učini skok i stavi sve na kocku zbog ove vrednosti.

Erih From, Umeće ljubavi

Postavljam suvišna pitanja i dajem pogrešne odgovore. Ne, postavljam pogrešna pitanja i dajem suvišne odgovore. Biće da ima i neka treća formulacija na relaciji pogrešna pitanja- pogrešni odgovori, ali ne mogu, sad, da je se setim. Sve sama radim, da bih se posle osećala bezeveze. Jel’ tako treba. Čisto kao dokaz da ne mogu biti drugačija nego komplikovana. Sve znam, sve osećam, verujem, iako znam da verovanje zahteva hrabrost, sposobnost da se preuzme rizik da se prihvati bol i razočarenje. Sve to kao post efekat, kad radim, živim i odlučujem suprotno od svojih želja. Gotovo uvek kad su istina i stvarnost kontradiktorni. Ta moja osobina da analiziram i onda kada je sve jasno je uporna kao mora. Ne da se iskoreniti. Ne može se ni falsifikovati, a nervira i druge i mene.

Trgla sam se. Četvrtak je. Pogledala sam na sat, bilo je deset i četrdeset pet. Kasno jutro. Ili skoro pa podne, kako god. Vaspitačica je ušla, sa kafom. Visoka plava, bujna žena, kasnih pedesetih, uvek nasmejana. Mesecima smo pričale nemuštim jezikom. Onda, pre mesec dana, uvele ritual kafenisanja i običnih priča koje su dovele do neobičnih podataka da, iako generacijski solidno daleko jedna od druge, imamo ista pitanja i slične odgovore. Na život. Na običan, svakodnevni život i na njegovu suštinu. Hebenu ljubav. Da smo u sličnim životnim dobima čitale iste knjige, volele ili proučavale iste kulture i bliske gradove.

Stavila je kafu na sto, nasmejala se (Bože, ume li ta žena nekad da skine osmeh sa lica). Taj ritual koji praktijujemo već skoro mesec dana, nije baš dobrovoljan i posledica je prohteva i zahteva moje razmažene gopodjice koja neće sama da ostane. Bedak. Ali u ovoj situaciji po mene koristan. Ne bih upoznala ženu. Ni ona mene. Što bi se u mom slučaju svakako moglo nazvati propust, jer u seriji upoznavanja i prepoznavanja sa ljudima koje sam srela poslednjih godinu dana, od povrataka iz Amerike, gotovo sve je izgledalo (ako izumem dva’tri divna primerka ljudskog roda) kao da je neko u moj život spustio gomilu ljudi koristići negativnu selekciju. Ne, ne pada mi na pamet da zbog tog glupavog sticaja okolnosti i mat pozicija spustim kriterijume. Neću. Može mi se.

Stolica na kojoj sam sedela je bila užasno neudobna. Male drvene stolice koje se koriste u vrtićima u zadnjih 20 godina. Valjda sam se zato vrpoljila i okretela ne bi li sebi olakšala muke tvrde neudobnosti. I ograničenja. Ispričala mi je svoju priču, svoj život, u par susreta i par sati, ničim izavana, kao da me poznaje godinama i kao da joj je priča o najintimnijim stvarima glatka kao voda dok klizi niz jezik.

Ona godinama radi sa decom i voli nezmerno svoj posao i decu. I deca nju. Muž joj je fin, naočit, obrazovan, gospodin što bi se reklo. Stara Beogradska porodica. Živeli su na Dedinju pre nego što su ih, neki, odande iseli u bedni stan stan u neki od blokova. Ne, ne voli ga. Htela je, davno, pre petnestak godina da se razvede. Odustala je. Zato što taj drugi nije bio bolji, samo drugačiji i zato što nije bila sigurna. U šta sigurna, nisam baš mogla da naslutim. Ima dva odrasla sina, oba preko dvadeset godina. Studiraju. Ne brzinom koju ona zahteva, ali dobro. Zadovoljna je, ali nije srećna. Pitala sam je da li misli da je ispravno postupila što je ostala, racionalno odlučivši da ne razbija porodicu, materijalnu i ostalu sigurnost za sebe i decu i što je to stavila kao viši cilj. Ili to drugo što je imala nije bila ljubav. Nije mi dala precizan odgovor. Videlo se da se i da dok priča o tome sve preispituje. Kao da je to nešto o čemu priča izvor teskobe i krivice koju krije iza tog zaraznog osmeha. Možda, zaista svako do nas nosi neku tajnu. Nečija je manja, nečija veća, dublja po smislu i važnija, nečija beznačajna, a nečija kao i da ne postoji. I kad bismo umeli tumačiti izraze ljudskog lica, stvarni, a skriveni smisao čovekovih reči i pokreta, ko zna šta bi sve otkrili. Znali bi smo sigurno više, bar nešto više, nego što znamo o čoveku i njegovima putevima i bespućima.

Ipak, preispitivanje toliko godina posle. Ne znam.Ta duboka analize. Neka tuga i nesigurnost. Nešto što nema imena. To me je malo uplašilo. Nekako sam mislila da se takve odluke ne smeju preispitivati toliko godina posle. Odćutala sam. Promrmljala sam, kao besmislenu utehu, da se ja ne kajem i ne prispitujem. To sumanuto i apsurdno radim pre nego sto odlučim. Preispitujem, vagam, odmeravam, racionalizujem, smaram, impulsivno bombardujem, ne bi li izazvala ekspolozije i lančane rekacije. U sebi i drugima. Onda odlučim. I jesam, odlučila, da i otišla, kad više nije bilo ljubavi. I krenula od nule. O, da verovatno bih to ponovo uradila, kad ne bih imala ljubav ili bi me ona zadesila na nekom drugom mestu. Hm, različitost viših ciljeva. Dešava se. Nije to nju činilo većom, ni mene manjom, ni obrnuto.

Graja dece je postala preglasna, kao opomena, da treba da prekinemo. Ustala sam polako, utrnulih nogu zamišljena i nekako glupavo zadovoljna.

Pre nego što ću da krenem, okrenula se prema meni, pocrvenela. Prilično neobično za ženu njenih godina. Zbunila se, rekla da se nada da neću pogrešno shvatiti, ali da joj je neobično drago što smo se upoznale i da je, eto, morala da mi pokloni jednu malu nesvakidašnju knjigu. Osmehnula sam se (a ja to jako retko radim), uzela knjigu i sve svoje što sam donela i povela sa sobom, otvorila vrata, osmehula se još jednom (ne znam šta mi bi), a ona me je, ovoga puta bez osmeha, upitala, tako tiho da sam jedva čula, znam li zašto neke ljubavi prestanu i koliko god očanjički želimo da ih vratimo to ne umemo i ne možemo. Kroz ciku i vrisku i smeh detinjstva koji se pleo oko mojih nogu, pogledala sam je, stisnula zube. Ne, nisam slegnula ramenima samo sam joj rekla da, nažalost, ne znam.

Mahnule smo jedna drugoj, saučesnički kao da smo otkrile nepoznate i lude zavere proizišle iz nedavno završenih izbora za novog predsednika voljene nam Srbije(valjda se to tako zove) iako smo iste prokomentarisale, ja nikako, a ona brižno i majčinski dobornomerno samo odmahnula na tu temu i rekla da je dobro što se vraćamo u Ameriku.

Knjigu sam otvorila na stepenicama, pročitala posvetu, koju iz ličnih i sebičnih razloga neću da otrkrijem i nasumice otvarala stranice. Više slika, nego teksta. Smešna je knjiga, taj nacrtani lik još smešniji, rekla je moja krezava gospodjica i nezainteresovano okrenula glavu, dok sam ja prstom zakačila samo jedan red ispod slike na kome je pisalo: “Stvari koje dolaze pravo iz srca ne moraju biti savršene”.
Promrljala sam više za sebe…ne znam da li je ovo baš knjiga za decu …i izašla iz dvorišta na ulicu neizmerno pospana i patetično pokazujući potrebu za različitošću i snovima na nekim drugim ulicama, nekog drugog grada. Probudila sam se, yesam, Beograd je, još uvek i nedelja popodne je.