Cras ingens iterabimus aequor… |

Znate, možete da podignete maksimum 2000. Medjutim, mi ne radimo sa dolarima. Znate. Dolare možete da podignete samo u glavnoj filijali u Kralja Miliana ili da idete u Trezor na N. Beograd. Možete da podignete i evre ali vam je vrlo nepovoljna konverzija dolari~evro. Znate.

Idi. Što ne radite? Da li su infektivni? Dolari, mislim. Nešto se ne sećam da niste radili sa dolarima, kad sam iste u ovoj istoj filijali uplatila na svoj račun.

Tajac. Gospodin sa izgledom japija. Moćan vrlo. Trudi se. Kiseli osmeh :

PUNO hvala na razumevanju.

Jedva da sam uspela da progovorim:

MNOGO Vam hvala na informacijama.

Filijala u Kralja Milana, par sati kasnije. Ponavaljam pitanja. Sličan scenario. Slični i odgovori. Ona me je samo zblanuto pogledala i rekla da sa šefom mora da proveri koliko ima novca u trezoru, da vidi koliko mogu da mi isplate. Pitala me značajno da li sam zakazala podizanje gotovine i napomenula, sa podignutom levom obrvom ispod tone šminke, da se to obično radi dan unapred. Trebalo je to da znam. I znala sam, naravno. Brzo se vratila , ugurala jedva u nekakvu mašinu te novce za brojati. Šokirana, biće time što neko hoće da podigne svoj novac sa svog računa. Onako iznenada, da otima, bez najave. I to dolare. Narodni neprijtelj. Iz kojih mutnih radnji je sam došla do istih. Bruka. Javna. Sramota. Vratila mi moje krpice i identifikacione kartice i rekla:

Potpišite. Ovde. Evo. Uzmite. To je sve.

Gledala sam je, izbrojala do deset, da ne bi krenula sa pogrdnim i ogavnim izrazima nedoličnim za ovakvu ugladjenu svetsku banku, da ne bi popljuvala njen imerativ u ophodjenju sa mnom i sopštila joj:

Nije. Ja bih da zakažem podizanje ostatka novca sa svog računa, za sutra.

Jaooo, ne može sutra. Može za tri dana. Mi dobijamo novac iz glavnog trezora dva puta nedeljno, a baš sam malopre, sa šefom konstatovala da nemamo dovoljno da isplatimo u celosti sumu koju sad zahtevate. Ako baš morate da uzmete novac možete da probate u glavnom trezoru , ne sutra, ali u sredu. Ako vam je toliko hitno. Glavni trezor je na Novom Beogradu.

Mislim da mi ne bi pomoglo ni brojanje do sto. Hebo kulturu i fino vaspitanje.

Zahtevam?Ako baš moram? Ako mi je hitno? A gde gori? Alo devojko, ženo, majko, gospodjo, gospodjice…Ništa od svega toga. Samo hoću da podignem novac sa svog računa. Odmah. Znači, ako mogu, kod šefa. Da podignem sve što imate u trezoru. S obzirom da nemate ni onoliko koliko ja imam na računu. Onda sve što imate, jel…Odmah.

Bilo mi je malo žao, dok je užurbano šefu objašnjavala, zbunjena, preneražena. Nije njoj lako, raditi sa strankama. Nekulturnim. Ima svakakvih neurotičnih. Histeričnih. Svašta traže. Zahtevaju. Smaraju.

Šef je neki polufičfirić. Sa odličnim cipelama. Iskvarcovan. Sa preteranom količinom gela u kosi. Prvo je odmerio kako sam obučena. I kakve su mi gilje. I tašnu je zagledao. I da l’ imam burmu. Skoro pa smem da tvrdim da je buljuio u moje ruke. I noge. Majstor. Profajler. Brzopogledni.

Bio je prilično uštogljen u ophodjenju sa mnom. Ni traga od one preterane ljubaznosti koju je ispoljio prema sredovečnom bračnom paru, koji je došao zarad popunjavnjavanja beskranjog niza papira, a sve u svrhu podizanja gotovinskog kredita. Sa kamatnom stopom 8,2 odsto godišnje. Extra povoljno. Stvarno. Kamata koju sam ja dobila na svoju novac na svom računu u istoj banci je 0.00008 posto godišnje. Ko ume nek računa. Ja nisam imala želje da se bavim tom matematikom.

Nekako smo se usaglasili. Šef i ja. Uz malo negodovanja. I njegovog i mog. Ispazniću trezor. Jadni oni. Kao da podižem pola milona. Strahota. Saosećam. Ostatak, jel’, pošto nemaju dovoljno, ipak u četvrtak. Žao mu je što sam se iznervirala. E baš vala, žao je i meni. Vidimo se u četvrtak.

Na žalost. Čini mi se obostranu.

Ljudi dolaze. Prodju. Odu. Neki ostanu zauvek. Nekima reči potrebne nisu. Ni pokreti. Ni mimika. Ne moraju ni da trepću. Ali ime im znate i šta ono stvara u vama.

Nekima ne pamtite imena ali pamtite sve ostalo. Mimiku, izgled, boju kose, puti, očiju, pokrete i znate da iz svakog trenutka sa njima iskrsne poneka pojedinost i oni vam bivaju sve bliži i jasniji. Nekad i draži.

Od nekih ne pamitite ništa. Izledaju kao izobličena masa mesa nejasnih pokreta i smešog glasa čije reči, kakve god da su, obidju vašu arhivu osećaja, sećanja i budućnosti.

Posebni su oni čije sve pamtite. Svaku sitnicu. Svaku boju. Čije pokrete na glatkoj koži sanjate. Osećate. Čije postojanje učini vaše u seriji godina opravdanim za opšte, bitno i lično.

Sa nekima pijete kafu, idete u prodavnicu, pravite karijeru, kuće, savršenstva, decu, porodicu.

Sa nekim stvorite “bajke” i “susrete” koji daju veliku i iskrenu radost, koju ni svi živi ljudi ni dragi predmeti ne mogu da pričine.

Sa nekima ne radite ništa. Čak vas i ne iritiraju. Pustite da prodju, a da ih ne vidite. Ni ono zlo koje vam misle, ni pakost koju vam čine…

Nije važno koje su boje vaše čarape, da li ste na štiklama ili u patikama, da li spavate u svilenoj ili pamučnoj posetljini, da li vam je telefon i monitor poslednja moć tehnike ili zastareli krš koji je na izdisaju. Nije važno da li sedite u kožnoj stolici ili isfelekanoj fotelji, da li jedete crni ili beli hleb, vozite se gradskim prevozom ili besnim kolima, da li imate ili ne zavese na prozorima…

Važno je sa kim spavate i u kom gradu… ko će vam reći dobro jutro, ko poželeti dobar dan, ko stvoriti titraje, ko nasmejati, uvrediti, rasplakati i ko vas uspavati…

Važni su samo neki i obično ih je toliko malo da ih, sve i da živete osamdeset i više, ne morate ni brojati…

I svi neki na nama ostave tragove zbog kojih hodamo, lako se njišuči u kukovima, podignute ili spuštene glave, sa jasnim ili manje jasnim idejama kuda idemo, šta smo tražili, šta naslutili i šta našli. Ili promašili.

To se ne gaji. Ne mora ni da se zaliva. Ni suše mu ne smetaju. Niče samo, kao korov. Ljudske mane. Glupost. Izlizanost. Mistična opsednutost. Zavirivanje u tudje zivote i brojanje. Kao da im je sopstveni ugrožen mojim postojanjem.
Brojite li moje ljubavi? Moje postove? Moje dileme? Rovarite li pokušavajući da shvatite šta je istina, šta laž, šta je net, a šta real? Saplićete li se o moje rečenice misleći da su vama upućene?

Odustala sam od istraživanja ljudske dvoličnosti, pretvaranja, ogovaranja spuštenih u obične igrice “rečiću ili napisaću nešto lažno naivno”. Ne pravdam se više ni sebi, kamo li vama. Preskočim svaki prezir, otimanje, svaku poruku koja ima prokriven u šalu maligni karakter.
Ne možete mi oteti ono što ne znate da imam. Što ne znate ni kako se zove i što nema veze sa socijalnom pravdom. A iako saznate, dzaba vam. No, okanimo se mantri.

Beskrajne su tajne ljudskih umova, ispunjeni tomovima pretparačkih priča, jeftinih ljubavnih romana. Srećom ima i onih drugih. Prekrivenih prašinom i plesni. Onih koji u podrumima skrivaju magiju koju je nemoguće naći u knjižarama metropola niti u katalozima velikih svetskih brendova.
Ali…Mora da se kopa. Da se traži, širom otvorenih očiju. Obavezno u stavu bez slušalica ipoda. Da bi se našlo.
Dok shvatiš da nije utvara. Duh koji hoda i pije alkohol. Da neće biti odmazde niti neverstva. Dok čujes i prihvatiš da možes da kažes, a možes i da prećutis. Da može da bude i da ne bude. Lako. Onda nema granica. Nema ni dilema. Nema ni straha. Samo otvoren um bez očekivanja. Nema ni postavljanja uslova.
Samo čekanje. Kad imaš koga. Sve i ako taj neko mora da odraste i nauči da nije sve fer play i da su moralne dileme dileme kao i svake druge. Čekam čak i kad je to odrastanje u mojoj koži, iako se osećam kao par sati posle budjenja iz anastezije.
Večeras miriše na sneg u Beogradu. Šetala bih ulicama grada, bez cilja, kao slučajno prošla Karadjordjevim parkom, na plus tru, uz ledeni vetar, izmaglicu i buku. Zatvori oči uhvati me za ruku i povedi me, niko neće saznati.