Tako dakle, poslali ste mi iskrivljeno ogledalo

Čitam i blagosiljam narcisoidne ispade svojih prijatelja.

Oni su, inače, dapače i svakako, bili, videli me, osujetili olako moju ničim uslovljenu dostupnost, iskoristi i otišli. Bila sam im na usluzi, kad je korisno, kad je dosadno, kad nemaš kud. I oni meni. Neki su otišli. Od nekih otišla ja. Zajednička osobina i njima i meni, bila je, prenaglašenost. Povremeno i blagoglagoljivost.

Uzdišem, ponekad, jutrom oko dva po podne i pomislim:

Koliko uskogrudosti na jednom mestu,

i koliko širine.

Koliko cinizma, gluposti i nepismenosti

i koliko optimizma, pameti i pismenosti.

I arogancije, pre svega.

Zbrčakaju se te misli u glavi, otupe i stvore premisao.

Zapravo, smo mi, ili vi, tako će biti lakše i manje subjektivno, jedna specifična glasna podvrsta, naizgled homogena, a zapravo heterogena, sastavljena prvenstveno od brbljivaca i egzibicionista koji naprosto ne mogu da odole komunikabilnosti Interneta, medju kojima se tek tu i tamo, kao svojevrstan kuriozitet provuče po koji istinski glas razuma.

Ili lepa pisana reč. Poezija, proza. Otkrivaanje suštine života,pa podeljeno sa auditorijumom. Milina.

Pokušala sam jednom da objasnim svoju opčinjenost ljudima i ljudskim odnosima. I koliko me fascinira mnogo više od svih savršenih arhitektonskih ili prirodnih lepota. I koliko i kako posle nekih ljudi ostane gorko, a sećanje jadno, ma kako slatko i jasno bilo, dok je bilo. Nisam uspela.

Svela sam priču na opažanje i instikt u kojima su se prepoznali neprijatelji utripovani sujeverjima i predrasudama. Oni koji su neskloni bilo kakvoj kritici, okoreli protivnici individualizma, neki i silno zaljubljeni u kolektivne vrednosti, poput vere ili nacije. Ne osporavam načelno pravo na izražavanje svog mišljenja, ma kako ono pogrešno i jednostrano bilo. Prosto, zato što, ako neko im nešto protiv tudjeg misljenja, ima uvek priliku da na njega odgovori: argumentima ili strastveno ili primerenom mešavinom.

Samo…

Ne očekujem (a jesam, nekad davno, priznajem) od evry men populacije, u kojoj 40% ne cita knjige, ponekad cita 31, 8 %, samo kada mora 16,5 i svega 11, 6 redovno (sto je u skladu sa obrazovnom strukturom stanovnistva) Ništa. Shvatila sam da Interet “kao prozor u svet” veoma malo može tu išta da promeni. I obilazim u širokom luku kvazielitu srpske blognosfere. Toliko sam rešila, da se poštedim. Ipak.

Konstatujem, još jednom, da sam u gore pomenutom pokušaju omanula. Omanula i u raznim izborima. Objašnjenjima. Procenama. Ljudima. Ili oni u meni. I preživela.

Dočekam, a ne čekam, da se neko, ponekad javi, posle višemesečnih ili višegodišnjih istraživanja i pročita ponešto iz ove moje oaze, koja na kraju krajeva služi kao i mnogima od vas, samo za samodestruktivno natezanje sopstvene (ne)pameti. Pročita informacija radi. Kojih ovde, uglavnom nema. Zagube se medj redovima i naprave pogrešnu sliku. Iskrivljenu. Toliko.

Bogu, hvala, te ovo ne čitaju (bar se ne javljaju) oni za koje postoji opravdana bojazan da će se, zbog male specifične težine (šuplje i bez sadržaja), uvrediti, te nemam potrebe da se pravdam. I izvinjavam zbog eventualnih uvreda koje sam neohitice i namerno izrekla u ovom tekstu. Pismenom, dakako.