Niko nikoga ne može da zloupotrebljava. U svakom odnosu, (naravno, odnosu dve odrasle osobe), obe osobe znaju šta rade, čak i ako se kasnije jedna od njih požali da je bila iskorišćena. Svaki odnos je prosta simbioza uzeti~dati, ma koliko ga mi obogaćivali dodavanjem duhovnih glazura. Skloni smo tome da posle prekida odnosa, posebno ako se radi o prekidu koji je u suprotnosti sa našim željama, vadimo na naivnost, pogrešne procene, iskrivljene vizije, zaostale zaključke. Pusta opravdanja. Kako li se na ista, ne pozivamo, dok su odnosi koji će nam “doći glave” bili u začetku i kako nam je tad emocija brža od racia.

Ne mislim samo na one suvoparne odnose muško~žensko i standardne debilne slučajeve tipa: nepoznati muškarac nas, danas, pozove telefonom (ili pošalje mail,sms ) malo popriča, ne udvara se, ne kaže ništa naručito, ali nam ipak pokloni pažnju (kao da nam se ista retko ukazuje) i budemo u stanju da odemo u krevet već pomalo zaljubljene. Svoj krevet doduše. Sa svojim mislima, uglavnom, u poluekstazi. Tek koliko većini od nas malo treba. Ne ne mislim samo na to….

Mislim na one druge, nevezano za pol učesnika i vrstu odnosa, dublje. Trajnije. Duže od blic priča u trajanju od par minuta do par dana. Mislim na odnose, iskomplikovane, našim dušama, daljinama, okolnostima, harizmom koju imamo ili jurimo. One u kojima postajemo pravi tumači simbola. Izmišljenih ili stvarnih. U kojima ne prezamo da se služimo raznima taktikama i sredstvima da bi profitirali.
Milslim…. Ko još ovakav šljam naziva mislima.

Zastala sam, shvativši da ću uskoro ponesena šljamom, promašiti prodavnicu u kojoj prodaju crni hleb. Onaj pravi, ne beli obojen koje čime. Videh starijeg gospodina koji pažljivo bira voće na nekoj pokisloj tezgi ispred piljarnice (bože, dal’ se to tako zove) i pomisliih kako ja olako biram. Kako i ne bih kad umesto o crnom hlebu i voću razmišljam o odnosima, ispitujući ko, gde i šta je u mom životu. Kao da ga ja jedina imam. Život i odnose. Kao da ću istim, prošetanim mislima, saznati ono što mnogo vispreniji od mene nisu uspeli da dokuče.

Manuh se razmišljanja o odnosima, rešena da sačuvam i “iskoristim” one koje imam. Sebično, bez egzibicionizma. Diskretno, spremna da ispunim svoju izmišljenu misiju: da držim pod kontrolom ono što godinama nisam. Ljude oko sebe. I da prekinem odnose koji me guše, oduzimaju vreme i emocije, a za uzvrat donose sitne bezlične vibracije koje liče na papirne ubruse. One kuhinjske.
Kupih hleb. Uspela sam da crveni kišobran ostavim. Negde. Ne znam gde… Zaboravih da uživam u voću i žutoj pokisloj jeseni. Kišne mirise nisam uhvatila, vetar nisam udahnula. Olako sam propustila ovo jutarnje vreme ne poštujući ono zlatno pravilo da je vreme koje imamo na ovoj zemlji sveto i da ne smem da trošim uludo nijedan delić istog.

Na brzinu sam mahnula komšinici u prolazu, pogledala na suprotnu stranu ulice dvoumeći se dal’ da pređem odmah ili produžim do pešačkog prelaza. Onda mi je sinulo. Rešenje je bilo sasvim jednostavno. Udahnula sam duboko, zvučno i vratila na svoje sumorno lice onaj osmeh. Sjajni, savršeni, od ponedeljaka, koji sam “dobila” kad sam saznala da su rezultati analiza tumor markera u redu. S osmehom nastavih da sljapkam po baricama. Zvučno kao klinka koja to namerno i sa radošću radi. Kakvi vražiji odnosi. Ovakvi šljapkavi koraci su radost. Ko sme da ne voli prohladni savitljivi oktobar.

Ja ne smem, a vi?