Pazi ovako: budala si.

Zato što si imao šansu, a nisi hteo da kažeš. Zato što Ono što ne može da se imenuje ne postoji. Ne kupujem maglu. Niti istu prodajem. I svakako da si ti na gubitku. Ja sam bar htela da probam, govoreći ako nikako drugačije. Ti si se ogradio. Pa u ogradama uspavao. Valjda misliš pašće ti sa neba. Hoće, kako da ne. Samo što nije.

Ne znaš. Ni šta osećaš, ni šta hoćeš, ni šta želiš. Nisi siguran. Dok tvoje nisam siguran i ne znam se uobliči sa tačno utvrdjenim koordinatama, dok tvoje ograde istrunu mene prošlo. Nestalo. Promenilo oblik. Sjebalo se. Pretvorilo u nešto drugo. Ne znam u šta. Nisam sigurna. Sad smo na istom.

I nije sad ja tebe nesto napušavam i kao nešto ti prebacujem. Niti patim. Ma jok. Niti sad zbog nekog emotivnog ogoljavanja neko treba da bude popišan, ponižen i poražen. Nikako. Ovaj bes, nema to veze sa tobom. Samo mi je vise pun q prosečnosti i onih koji od iste svršavaju. Nekako mrzim da me u zdrav mozak jebu mentalno dezorjentisane ličnosti. Kako to do sad neke stvari nisam primetila? Nisam mislila. Zaslepljena. Otud zabune.

Ovo samo usput, fusnota. Nije ni za čitanje, da mi posle ne prilepite ne odmerene kvalifikacije. Mada i za to sam se potresla. Čak i oni koji su dosegli planetarnu slavu su bili idioti. Kreteni. Nedolični. Neki. Čak je i Hamlet bio debeli, nedolični edipovac.

Fusnota znači. Lična pobuna. Ništa epohalno. Shvatila sam da sam savršena u svojoj nedovršenosti. Izjavljujem, samo. Čemu inače da služi ovaj blog, osim za izjave i crtice (sve i da mi svaku crticu, zabeležite kao minus), kad oni kojima sam se obraćala nikad nisu smeli da javno komentarišu. Svima muda do kolena. Šta ćeš.